BG priče: Rade Radisavljević, dorćolska ajkula koja je gutala loptu

BEOGRADSKA kaldrma iznedrila je mnoge asove koji su stigli i do evropskih visina, ali kada je glavni grad u pitanju, jedan je jedini Rade Kondor. Ili, Rade Ajkula.

I dovoljno je izgovoriti te dve reči, svi će znati da je reč o Radetu Radisavljeviću (1953), legendi Dorćola, igračini, golgeteru, šmekeru, ali i bundžiji, svojeglavom strelcu koji nikada nije dao na sebe.

I upravo ta crta fudbalske gromade sa dva srca, umnogome mu je odmogla da postigne u fudbalu više. Iako je koračao i prvoligaškim terenima, noseći dres OFK Beograda, Radničkog iz Niša, Proletera iz Zrenjanina, Vardara i Olimpije, dakle, špartao je od Vardara pa do Triglava, udario je neizbrisiv pečat u malom beogradskom fudbalu. I mnogi smatraju da je Rade i najbolji igrač koji se ikada pojavio na terenima belog grada.

Rođen u Sarajevskoj ulici, ali je Dorćolac od glave do pete. U ono vreme, to je bila privilegija, u kraju gde je fudbal bio ikona, a hrabrost i mangupluk, ali onaj pozitivni, deo miljea, tamo kod kule Nebojša, jedan isti teren delili su Dorćol i Polet. Kakav je to rivalitet bio, poput onog koji krasi Zvezdu i Partizan.

I neki dečaci, koji su igrali u Zvezdi i Partizanu, onako mali, rešili su da dođu u svoj Dorćol da bi već sa šesnaest godina stasali za prvi tim. Rade i Zoran Vekić, taj ubitačni tandem napadača, koji je kasnije u paketu prešao i u prvoligaški OFK Beograd, zajedno sa Doroslavcem su zaigrali za najbolji tim iako nisu počeli ni da se briju.

U to vreme ko je igrao za Dorćol, Polet, Hajduk, Železnik, Sinđelić, Beograd, BASK, Grafičar... smatran je dobrim fudbalerom, jer je konkurencija bila žestoka. Svaki kraj je imao armiju navijača koji su uvek bili uz svoje ljubimce. Često se moglo u medijima pročitati: u 11 časova na utakmici Beograd - Dorćol na tribinama je bilo 7.000 gledalaca, po podne je duel OFK Beograda i Bora pratilo 1.500 ljudi.

Mnogi su, i oni koji nisu navijali za Dorćol, dolazili da gledaju Radeta. I da uživaju. Tako je bilo i kada je nosio dres Hajduka sa Liona i Čukaričkog. Jer, znalo se da će on uvek napraviti vic, postići gol, ako treba uhvatati svog čuvara za gušu ukoliko pretera u tuči, mada je znao da trpi batine da bi im uzvratio golovima. Znao je Rade da u sekundi napravi sebi prostor za šut, a onda se mreža obično njihala. Znao je da zavrti protivnika na petoparcu, da doda milimetarski tačno loptu, mada mu je gol bio opsesija.

Partizanovac u krvi, nikada kao igrač nije stigao na crno-beli deo Topčiderskog brda, iako je u nekoliko navrata bio pred vratima. Posle turnira u Skoplju, gde su igrali niški Radnički, Dinamo iz Drezdena, Partizan i Vardar, proglašen je za najboljeg igrača i strelca i tada su počeli razgovori koji su odjednom stali. Mada ga je na jednoj utakmici Tomislav Kaloperović doveo na klupu Partizana da prati meč i navikava se na novu sredinu.

Drugom prilikom zaduženi za Radeta su bili trener Vukelić i dr Vatika Golubičić i opet - ništa. Kada pitate Radeta o tome, on se samo nekako gorko osmehne i kaže: "Ostaje, naravno, žal što nisam zaigrao u velikom klubu, nekako mi u prelomnim momentima sreća nije bila naklonjena, ali za utehu ostaje činjenica da sam uvek bio ljubimac navijača, što me se ljudi sećaju i pamte moje igre..."

Zato se vratimo beogradskom fudbalu o kojem i Rade priča sa nesmanjenom žarom koji prži kao cigareta. Seća se: Velje Jelića, braće Bjelić, Ristanovića, Tuje Mališića, Baće Batričevića, Daneta "Lutke" Medića, Šiške Filipovića, Miladinovića iz Dunavca (Grocka), Rusa Vukovića, Moce Markovića, Željka Kolića, Deve, Kečera Stankovića, Plavšića zvanog Peruzović, Mancea, Vlaje Popovića, Trčaja Kambera, Bukala, Ajre Šerifija, Antića, Pacova, golmana Vilija i, naravno, Vekića... I ne zaboravlja da napomene da u novine mora da uđe i Nikola Tirnanić, Dorćolac koji je imao "čuveni dribling kroz čoveka".

Danas Rade vozi taksi i navija, naravno, za Dorćol i Partizan.