Predrag Strajnić: Kad je frka, hladan kao špricer

JUNSKA šetnja s Predragom Strajnićem, sportskim novinarom RTS - koga otkako je počeo Mundijal gledamo kao domaćina emisije "Planeta Brazil" - zapravo je sentimentalno putovanje. Ali, ako nemate sreće i odgovarajuću obuću, može da preraste i u stres koji će tabani dugo da pamte.

Otpočelo je od Ulice Alekse Bačvanskog na Dedinju, gde je Peđa odrastao i živeo do pre 15 godina, kada se oženio i preselio u naselje Medaković. Nasred ušuškane uličice, u kojoj i dalje žive njegovi roditelji i sestra, kao dečak je od cigala pravio golove i po ceo dan s drugarima igrao fudbal. Kada nije šutirao loptu, ubacavio ju je u koš postavljen iznad kućnih vrata. - Oborio je sve rekorde po dužini života - pravda Peđa centar svoje zanimacije iz detinjstva, sada patiniran i bez mrežice, dok se u dvorištu neki novi klinci rashlađuju vodom iz baštenskog creva.

- Komšiluk je bio veoma zanimljiv - otkriva Peđa. - Preko puta su dve državne zgrade u kojima su živeli službenici Maršalata - Titov vozač, automehaničar, nutricionista, kuvar... Imao sam pet godina, oni oko 60, ali bilo mi je zanimljivo da ih slušam. Titov pratilac mi je pričao kako su se borili u ratu. Navodno, najteži protivnici nisu bili Nemci, već Bugari. Kaže, nešto popiju ili pojedu, kao drogu, i jurišaju kao nenormalni. Pogodiš ih, ali ustanu i idu dalje.

U kraj u kom je odrastao često dovodi Vasu, aktivnog devetogodišnjaka koji uveliko trenira fudbal.

- Gledam ostalu decu. Ne umeju da hodaju, da uhvate loptu. Možda bismo i mi bili takvi da je bilo kompjutera, ali nije. Imali smo jedan crtać uveče i odmah posle njega išli na spavanje. Sećam se kad su mi prvi put roditelji dozvolili da gledam neku seriju sa Ljubišom Samardžićem "čak" do devet uveče. To je bio praznik - priseća se Strajnić, dok nas vodi na sledeće omiljeno mesto, u crkvu u Topčideru.

Tu, u Hramu svetih apostola Petra i Pavla, kršteni su on, Vasa i Peđina tri godine mlađa sestra, čijem je imenu on kumovao.

- Roditelji su hteli da se zove Milica, ali kad su ušli u crkvu da prijave ime, dotrčao sam do popa i rekao da hoću da bude Svetlana. Zašto? Zvučaće čudno, ali za mene je bila najveća radost kada se upali svetlo u stanu.

Često Predrag dođe sa sinom u crkvu, za Vrbicu i druge praznike, a onda se prošetaju po obližnjem parku. Okružen zelenilom i šumom, tu već sedam godina proslavlja i svoj rođendan. Naime, u Košutnjaku okupi kumove, najbliže prijatelje i njihov podmladak, pa raspale roštilj.

- Rođendan mi je 4. maja. Naročito pamtim onaj kada sam bio u 5. razredu. Društvo se kod mene okupilo, plesali smo...

Tata je dva-tri puta ulazio u sobu da nas utiša, uz napomenu da je Titu loše, a rekao sam da su preko puta naše kuće živeli ovi iz Maršalata. Stišali smo muziku. Ubrzo je objavljeno da je Broz umro. Kao pioniri smo se okupili ispred TV, usledio je minut ćutanja...

Za kraj putovanja prepunog uspomena, Peđa ostavlja Adu Ciganliju gde se, kaže, najbrže opusti i oporavi. Poslednjih godinu dana ima običaj da tu sa kumom prepešači i po osam kilometara, uglavnom rano ujutru. Dok smo sa njim na Adi ispijali kafu, s pogledom na prve ovogodišnje kupače, temperatura junskog dana više je podsećala na julsku. Velika užarena kugla ispraćala nas je i na drum, gde je Peđa parkirao auto.

Ono što je usledilo, opravdalo je i naziv naše rubrike, ali i Peđinu reputaciju, koji među kolegama slovi za najpribraniju osobu, nekoga ko se snalazi kao riba u vodi kad ga gurnete u studio da vodi vanrednu emisiju. Kola, pretpostavljate, nismo zatekli tamo gde su ostala parkirana!