Milica Grujičić: Jurim igru, a ne slavu

MADA već godinama igra na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, šira publika je glumicu Milicu Grujičić upoznala kroz dve serije - „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.

U ovoj drugoj, čija se poslednja epizoda emituje u subotu, Milica igra učiteljicu Živkicu. Dok je trajalo snimanje, nije razmišljala o rejtingu, ali ne krije da joj je sada jedan gledalac posebno važan.

- Raduje me što mom dedi svaka epizoda u kojoj se pojavim predstavlja svojevrsni doživljaj, što je srećan! Tako da njemu posvećujem ovu ulogu - kaže Milica, i ističe da joj novonastala popularnost ne smeta. - Nije to neka nesnosna popularnost. Simpatično je, nekad se samoj sebi smejem kad čujem da neko, uglavnom deca, nešto dobaci. A zabavlja me saznanje da neki moji poznanici za koje nikad ne bih rekla da gledaju domaće serije, već samo slušaju pank i hardkor, sad pomalo i prate „Nepobedivo srce“ i raspituju se šta će biti u sledećoj epizodi.

* Čime vas je privukla uloga Živkice u seriji „Nepobedivo srce“?

- Kad sam pročitala scenario, taj lik me je u nečem asocirao na moju učiteljicu Sašku koju smo svi u razredu obožavali. Bila je vesela, umela je s decom, volela je svoj poziv, i mi smo to kao klinci osećali. U seriji sam iskoristila jedan njen fazon: Ako bela krava daje belo mleko, kakvo mleko daje crna krava? Naravno, pola odgovora je bilo: crno mleko! Eto, jedna mozgalica za klince, a možda i za neke odrasle. Svidelo mi se što Živka sanjari, što je oslobođena, spontana i tiho ostvaruje svoje ciljeve.

* Koliko vam je ona slična?

- U nekoj nijansi karaktera možda jeste, ali način na koji ona ispoljava svoju ženstvenost drugačiji je. Ja ne umem tako, pa mi je bilo zanimljivo da pokušam. Ali recimo da se na sličan način radujemo životu.

* Kako ste odlučili da se bavite glumom?

- Rano sam shvatila da je to jedini poziv koji me zanima. Imala sam 12 godina kada sam počela da se bavim glumom u dramskom studiju Milana Pletela Plendže. U njegovom studiju shvatila sam da je gluma slobodan susret sa životom, upoznavanje sopstvene duše, otkrivanje čoveka, put ka istini i večita mogućnost da se bude dete, da se iskoči iz svakodnevice. Pozicija glumca je čudnovata, trenutak u kojem igraš prestaje biti prolazan i postaje večan, a opet, glumačka umetnost se smatra najprolaznijom. Ta neponovljivost je uzbudljiva i zastrašujuća. Kao kad dete šmugne na tavan, dok odrasli rade ili spavaju, i tu otkriva razne stare i prašnjave predmete koji su nekom značili nešto, pa pažljivo zagleda, pa mašta, e takvo je to uzbuđenje.

* Šta vas je, pre svega kao, pozorišnu glumicu, navelo da se oprobate na televiziji?

- Sticaj okolnosti je takav da mi se glumački put otvorio kroz pozorište u najvećoj meri. Prilagodila sam se tome, iako mislim da je glumac kompletan i ispunjen kad može da radi i jedno i drugo. Mene intrigira film, možda baš zato što sam pretežno u pozorištu. Kad imaš kovrdžavu kosu, hoćeš ravnu, i obrnuto. Nedostajalo mi je iskustvo rada pred kamerama, a prva prilika se otvorila kroz televiziju. Posle se „desio“ i film „Oktobar“, omnibus koji objedinjuje sedam priča sedmoro reditelja. Učestvovala sam u jednoj od njih, u kratkom filmu „Diplomiranje“ Milice Tomović, i to mi je dosad najdraže glumačko iskustvo.

* Jurite li uloge ili ih strpljivo čekate?

- Kad god sam jurila uloge ili bilo šta drugo u životu, spotakla sam se. Učim se strpljenju i verujem da čoveku sve dolazi kad se umiri, i to uvek bude ono pravo, baš za njega. Onda to što dobije, treba i da čuva, da neguje. Igrajući u pozorištu imam mogućnost da iznova preispitujem, popravljam i menjam likove koje igram, predstava se svaki put drugačije otvori, počne iz energije koja je prisutna tog dana među glumcima i uvek donese nešto novo, novu boju, novi smisao. To je trening. A gluma se zaboravlja! Ko juri uloge, juri slavu, a ako pustiš da ti uloge same prilaze, juriš igru. Boriti se treba, naravno, ali samo radom. Na Akademiji se uspostavlja ta mera. Kasnije, kroz profesionalni život, može se čuti, videti i naučiti svašta, a na mladom glumcu je da sam, po meri lične etike, bira kojim će putem.

* Da li ste razmišljali o tome da se zbog posla preselite u Beograd? Koliko je u vašem poslu važno da budete u centru dešavanja?

- Razmišljala sam, naravno, da bi bilo korisno preseliti se, samo ja sad više ne vidim taj centar dešavanja. Ne znam gde bi drugde mogao biti nego u meni. Beograd i Novi Sad su blizu. Lako je sesti u autobus.