Nela Mihajlović: Srce bira najbolje

NA prvu loptu, glumica Nela Mihajlović rekla bi da ju je kroz život više vodio razum nego srce. Ali, to demantuje činjenica da je dve, njoj najvažnije stvari, izabrala isključivo srcem.

Prvu - kada je napustila medicinski fakultet, upisala glumu i sigurnu budućnost zamenila za neizvesnost. Drugu - kada je izabrala muža.

Posle 15 godina braka i dve decenije na sceni, sigurna je da su oba izbora bila prava.

Da razum nekad treba isključiti jasno je i iz naslova serije „Nepobedivo srce“ (subotom na RTS 1), u kojoj Nelu gledamo kao Jovanku, majku glavne junakinje. Njenu preteranu brigu, Mihajlovićeva je, zahvaljujući ličnom iskustvu, lako razumela:

- Kad sam postala majka, brzo sam shvatila, pa i prihvatila, da rađanjem činiš sebi najveću moguću radost, ali ti se istovremeno na pleća natovari briga koja traje do kraja života. Umetnost roditeljstva je naći meru, ne postati paranoičan, pogotovo danas kada živimo u bolesnom vremenu zbog kog su deca mnogo sputanija nego moja generacija. Jovanka jeste bila teška za igranje, ne zbog brižnosti, već zbog tragične priče - od troje dece jedno je izgubila. Svojim darom i maštom, razmišljanjem o toj strahoti, pokušala sam da dosegnem to osećanje. Ipak, nisam želela da Jovanka bude patetična, jer, uprkos stalnoj tugi, ona ima snage da se obraduje i da pruži sve ono majčinsko deci koju ima.

NAJVIŠE VERUJEM SEBI

ELITISTIČKI stav, da ako je nešto komercijalno nije kvalitetno, Nela odbacuje:

- Besmisleno je tako nešto reći, jer to znači da su ljudi glupi, prosti i ne traže kvalitet. Ja o svom narodu ne mislim tako. Osluškujem kritike, ali odbacujem ih u startu ako vidim da su pobude pogrešne. O nekima razmislim. Ipak, posle 20 godina prisustva na sceni, odlično znam kad sam dobra, kad nisam. Najviše verujem sebi i uskom krugu ljudi.

* Pošto je ovo treća serija po romanu Mir-Jam, jeste li se plašili da će kod publike doći do zasićenja?

- Da, deo publike jeste zasićen, ali rejting je i dalje visok, što samo govori da ljudima treba ta subota da se opuste i prepuste nekom drugom vremenu i lakšim, pre svega ljubavnim problemima. Potrebno nam je da pobegnemo od svakodnevice koja nije laka.

* Treba li bežati od realnosti?

- Zašto da ne? Čovek može da pukne ako stalno razmišlja i brine, a 90 posto nas ima sve razloge za to. Treba pobeći kad god možeš: u pozorište, bioskop, muzej. To vraća veru i daje snagu da drugačije sagledavaš probleme. Barem je tako u mom slučaju. Duhovna hrana je neophodna, a zapostavljena je u vremenu u kom živimo. Nećemo o politici, ali ne mogu da shvatim da je kultura, lična karta svakog naroda, toliko skrajnuta.

* Koliko se današnje porodice razlikuju od one koju gledamo u „Nepobedivom srcu“?

- Sigurna sam da i danas postoje stabilne i čvrste porodice u kojima ima mnogo ljubavi, razumevanja i poštovanja. Sama sam odrasla u zdravoj porodici, gde se znao red i te vrednosti pokušavam da negujem. I u mom okruženju ima mnogo takvih porodica, možda zato što se družim sa sebi sličnim ljudima. Ove druge primere viđam po novinama. Oni su posledica ludila u kom poslednjih 20 godina živimo. Ali, svako ima svoj krst i neka pokuša da ga nosi najbolje što može.

* Čemu su vas učili roditelji, prosvetni radnici - da je znanje najvažnije ili da od njega ništa nećete dobiti?

- Usmeravali su sestru i mene da je važno obrazovati se, ne samo u smislu završetka fakulteta, već čitanja i rada na sebi. Još važnije, razvijali su nam osećaj poštenja i pravde. I danas mislim da je biti častan najvažnije iako bi neko mogao da kaže da takvi ne prolaze dobro. Duboko sam uverena da je unutrašnji mir, koji možeš steći jedino časnim ponašanjem, najbitniji. Materijalna dobra jesu nužna, ali može se i sa malo, a ako imaš nemir u duši, ne možeš nikako.

* Razmišljate li nekad kako bi vam život izgledao da ste završili medicinu?

- Verovatno potpuno drugačije, ali očigledno sam na vreme osetila da mi taj drugi život ne pripada. I uvek kažem ćerkama da je mnogo važno da na vreme nađu svoj put. Moj put je bio ovaj posao, kroz koji sam i upoznala supruga i dobila dve ćerke. Kad sam odlučila da napustim medicinu, roditelji su strahovali što umesto jednog sigurnog puta, kako su tad govorili, biram neizvesnost. Bili su u pravu - gluma jeste predivan posao, ali istovremeno i profesija gde ne zavisiš samo od dara i truda, već ti treba i mnogo sreće. Ali, sigurna sam da sam dobro izabrala.

* Da li vam je (bilo) teško da prihvatite činjenicu da ne zavisi sve od vas?

- Naravno. Teško, ali i uzbudljivo. Govorim kao glumica koja ima kontinuitet, što je najvažnije, i reći će neko lagodna je to pozicija. Ali, nisam ni ja do svega stizala tek tako. Naprotiv. Kod mene sve ide polako i postepeno i zahvalna sam bogu što me je obdario strpljenjem. Imala sam dobru startnu poziciju, jer sam se odmah posle Akademije zaposlila u Narodnom pozorištu, što je danas teško. Sve drugo sam čekala dugo. Trudila sam se da ono što mi je ponuđeno maksimalno dobro radim i verovala da će ono što priželjkujem doći. I jeste. Dešavalo se i meni da mesecima ne zazvoni telefon zbog posla, ali umesto da sedim u sobi i patim, pauze sam koristila za nešto dobro - da se posvetim knjigama, unutrašnjem miru, razmišljanjima o sebi, što je važno u ovom poslu. A i sama neizvesnost ima svojih draži - stvara neko suludo uzbuđenje koje čini život uzburkanim.

BEZ SELA UMIREMO

POSLE serije „Selo gori a baba se češlja“, Nela ponovo sarađuje s Radošom Bajićem (kao scenaristom), u filmu i mini-seriji „Led“. Tragična priča o seoskoj porodici kojoj će grad uništiti sve useve, smeštena je u sedamdesete godine 20. veka, a pred publiku stiže sledeće godine:

- Svi uslovi postoje da „Led“ bude dobar: odličan tekst, pametna rediteljka Jelena Bajić Jočić, sjajna ekipa u kojoj su Bata Živojinović, Olga Odanović, Nenad Jezdić, Rale Milenković i Momčilo Otašević, mladi glumac o kome će se tek pričati. Snimali smo u božanstvenoj prirodi u okolini Kragujevca, u selima koja su prelepa, ali gotovo prazna. Film opominje da se vratimo selu, bez koga, uverena sam, ova zemlja ne postoji.