Ljubomir Bulajić: Berček je veliki učitelj

Samo nedelju dana pošto je upisao akademiju dobio je ulogu u filmu „Miloš Branković“ (2008), zatim se pojavio u seriji „Gorki plodovi“, da bi se potom dokazao u ostvarenju Janka Baljka „Plavi voz“. Sada osvaja publiku u trećem delu trilogije Zdravka Šotre prema romanu Mir-Jam, a od Nove godine zablistaće u filmu „Šešir profesora Koste Vujića“.

Starije kolege, poput Nele Mihailović i Ivana Bosiljčića, pa i reditelja Šotre, nisu štedele lepe reči kada je Ljubina gluma u pitanju. Ali najbolje je da o sebi i aktuelnim ulogama priča sam Ljubomir Bulajić.

- Staša je razmaženi bogati naslednik, pogođen nedavnom smrću brata, i zbog toga nervno rastrojen. Uz to prolazi i kroz pubertet, prvo zaljubljivanje... Na svu sreću dolazi učitelj Miroslav (Bosiljčić), koji ga spasava od svega lošeg što mu je u glavi i izvodi ga na pravi put. Pričom i spuštanjem na njegov nivo, Miroslav je stekao njegovo poverenje. On je, pre svega, Staši bio drug, pa tek onda učitelj.

* Da li je i Ivan Bosiljčić bio takav prema tebi?

- Naravno. Ivan, Nela, Sloboda i Peca Ejdus su mi mnogo pomogli da se snađem u ovom projektu i da uhvatim taj kolosek Mir-Jam na kojem se oni uspešno kreću. Pre svega, tu mislim na rad sa Šotrom, koji je jedinstven. Svi su imali strpljenja za mene, a naročito Ivan. Da nije bilo njega ne znam kako bih izneo ovu ulogu.

* Da li ti je bilo teško da dočaraš lik Staše?

- Ovo je teška dramska uloga u kojoj je trebalo prikazati širok dijapazon emocija i, naročito, dočarati osećanje koje nastaje kada izgubiš nekog toliko bliskog kao što je brat. Nadam se da sam uspeo to verno da prikažem. Dosta sam se pripremao za ulogu, razmišljao... Imao sam slobodu da napravim nešto potpuno svoje, ali u granicama teksta.

* Kako je došlo do saradnje sa Zdravkom Šotrom?

- Zbog drugog posla sam svratio u „Košutnjak film“, ali su mi rekli da Šotra radi novu seriju i da im treba neko ko će da igra Slobodinog brata. Poslao sam si-vi i video-materijal. Šotra je to pogledao, posle smo popričali o ulozi, i tako je došlo do saradnje. A onda me je pozvao da igram i u „Šeširu“ (Jovana Cvijića), i to mi je najveće priznanje. Znači da sam dobro uradio posao.

* I, kakav je bio Cvijić?

- Cela ta generacija mladića, prema tekstu Milovana Vitezovića, dovitiljiva je, spremna za šalu, ali opet, kad je potrebno, ozbiljna, vredna i nadarena. Jovan Cvijić je malo drugačiji od vršnjaka. Kad šeta gradom upadne u rupu ili udari glavom u saobraćajni znak, što će, verujem, da nasmeje publiku. Ali nisam od njega hteo da pravim karikaturu, već sveden lik, gde su te sitnice, ti njegovi postupci smešni. Nije bio štreber, samo je radio na sebi i od malih nogu znao da ga čekaju velike stvari.

* On je izabrao nauku. Zašto si se ti opredelio za glumu?

- Naglo sam prelomio u trećoj godini srednje škole. I odmah sam otišao na BK akademiju, jer sam želeo da budem u klasi Mirjane Karanović. Smatram da je ona velika glumica od koje mogu dosta da naučim. I igranje tokom studiranja pravdala je time da treba imati što više iskustva. Prvu ulogu sam dobio na početku studija. Posle toga su krenule da se nižu. I kada sam završio akademiju, nisam imao velike pauze, „iskakao“ sam iz role u rolu. Jedino se u pozorištu nisam iskazao i jedva čekam da zaigram u nekoj predstavi.

* Dosad si sarađivao s velikim imenima našeg glumišta. Ko je na tebe ostavio poseban utisak?

- Saradnja sa Acom Berčekom mi je veoma značajna. On je, pre svega, veliki čovek. Imao sam tremu u početku, kada je trebalo glumiti pred njim. Ali on je bio divan prema nama. Na snimanju „Šešira“ i u pauzama našao se svakom od nas. Bile bi to sitne ispravke, usmeravanja koja glumac njegovog kova zna. Svima nam je mnogo značilo što smo za profesora Vujića imali njega. Bio je učitelj i privatno i pred kamerama.