Lekić: Rad bolji od bekstva

BIO je i „gore i dole“, nailazio na „otvorena vrata“, radovao se „pozorištu u kući“, šetao „ulicom lipa“... a potom udahnuo život „Svoj toj ravnici“.

Ako ovih dana sretnete reditelja Miroslava Lekića (56), s osmehom će vam reći da je trenutno ponovo okupiran pričom o Jagodićima. I to ne retrospektivom. Triler serija o grofovskoj porodici najzad je dobila šansu da se nastavi, a Lekić nam otkriva da drugi deo „Sve te ravnice“ ima ambiciju da nadmaši prvenca. Svestan da je uvek opasno praviti nastavak, jer čaršija sve prati i očekuje da uspeh makar ponovite, ako ne i prebacite, reditelj kaže da sada ima diskretnu dozu straha i veću odgovornost. Ipak, dodaje:

- Ubeđen sam da ćemo uspeti da napravimo produkciono bolji, zanimljiviji i uzbudljiviji ciklus, kako smo i zamislili. Već čitajući scenario, shvatio sam da je nastavak interesantniji i dinamičniji od prvog. I to nije samo moj utisak.

Početak snimanja je zakazan za desetak dana, ali Lekić neće da nam otkrije nijednu zanimljivost, jer veruje da bi svako prepričavanje unapred ubilo draž gledanja. Rekao nam je samo da se radnja nastavlja tri godine kasnije, što je, kaže, dovoljno da se u životima mnogih junaka dese čak i radikalne promene.

* Da li nastavak ima već startnu prednost, s obzirom na to da se Jagodići sa TV Pink sele na RTS?

- Činjenica je da je RTS televizija s renomeom, pogotovo kada su u pitanju serijali. Lično sam oduvek smatrao da je „Ravnici“ tu i mesto, bez obzira na to što smo imali odličnu saradnju s Pinkom.

* Koliko će u nastavku „Ravnice“ biti najavljenog horora?

- Baza naše priče ostaju porodični odnosi, tako da će nastavak kao i prvi deo biti, pre svega, triler sa elementima melodrame. Biće tu naznaka horora, ali ne do te mere da se žanrovski pod njega može podvesti. Odgovori na neka pitanja tražiće se do poslednje epizode, baš kao što je ubica u prvom delu bio poznat tek na samom kraju.

* Serije koje ste režirali (poput onih navedenihna početku intervjua) često se repriziraju. Kakav odnos imate prema svojim delima kada prođe premijera?

- Od trenutka kada završim rad na svojim filmovima ili serijama, završim i s njima samim. Čak iako ih gledam naknadno, to činim iz pozicije - šta je moglo da bude bolje. Ostajem u dobrim odnosima sa svojim delima, ali doživljavam ih kao odraslu decu koju sam izveo na put. Oni sada imaju svoj život, ja svoj.

* U početku je vaša „specijalnost“ bila filmska režija. Zbog čega ste se okrenuli serijama?

- U jednom periodu svog života bavio sam se samo filmom i to je bilo baš lepo. Međutim, taj žanr vam se dogodi jednom u tri-četiri godine, pa u intervalima čekanja - gubite kondiciju. Da mi se to ne bi dešavalo, odlučio sam da počnem sa serijalima, koje sam takođe zavoleo. Naučio sam da je dobro da se radi na bar dve-tri stvari istovremeno, jer svaki projekat ima šansu da se ne realizuje ili da doživi neuspeh. Dugo sam u ovom poslu, pa znam da ništa nije jednostavno i baš onako kako ste zamislili. Ne mogu da se setim situacije koja je bila fantastična, jer uvek postoje dva problema: kako projekat zatvoriti finansijski i vremenski. Borba je deo ove profesije.

* Znači, rad je bolji od bekstva?

- Definitivno. Iskustvo te nauči da plivaš i prihvatiš činjenicu da idealne situacije nema. Shvatiš to kao prednost i ideš dalje. A, najvažnije od svega - srećan si, jer radiš ono što voliš.

* Jeste li oduvek znali da je režija za vas?

- Ako me pitate kako sam prepoznao režiju kao svoju profesiju, biću iskren i reći ću vam da - ne znam. Znam da sam kao i svi moji vršnjaci odrastao u bioskopskim salama, ali ništa više od toga nisam radio po pitanju svoje fascinacije filmom. Nisam bio član kino-klubova, ni onog trenutka kada sam, u prvom razredu gimnazije, izjavio da želim da budem reditelj. Moj otac je mislio da je to samo hir i da ću, kao i on, završiti pravo, pa ga naslediti u njegovoj advokatskoj kancelariji. Međutim, to se nije dogodilo, jer sam ostao dosledan u svojoj nameri. Upisao sam režiju iz drugog puta, a priznaću vam da sam na prvom prijemnom pao sa obrazloženjem da sam previše pametovao. Savet profesora koji me tada nije primio bio mi je dragocen. Objasnio mi je da se režija „pije“ iz temperamenta i osećaja, a ne da se „žvaće“ naučeno znanje kojim ćemo dokazati da smo najpametniji.

* Šta vam je danas najveća satisfakcija (za rad)?

- Možda zvuči pretenciozno, ali lični osećaj i „proračun“ su mi najveća satisfakcija. Kada moj film ili serija doživi uspeh, razmišljam šta je moglo da se uradi još bolje, a kada je u pitanju neuspeh, onda tražim uzroke koji su do njega doveli. Važan mi je taj unutrašnji mir, da znam da sam u raspoloživim okolnostima napravio najbolje što sam mogao. Da se ne lažemo, javno priznanje je velika satisfakcija. Ono prija, jer, koliko god to negirali, svi smo sujetni. Samo je pitanje nijanse.

SAKRITI UBICU, A NE SLAGATI

* FILM „Lavirint“ koji ste režirali, takođe spada u trilere, koji se kod nas i ne prave često. Vi volite ovaj žanr?

- Triler nije mnogo zastupljen kod nas, ali ja ga baš volim i predstavlja mi veliko zadovoljstvo. On zahteva da sve vreme budem aktivan, jer ima tu vrstu tenzije koja traži pažnju. Uživam u stvaranju tih finesa - kako sakriti ubicu, a da ne slažeš mnogo gledalaca. I inače sam ljubitelj Agate

Kristi i njenog Poaroa.

USPEH I USUD

* SLAŽETE li se da vam je film „Bolje od bekstva“ otvorio vrata?

- Iako mislim da je za to zaslužan film „Dogodilo se na današnji dan“, činjenica je da je „Bolje od bekstva“ moje najpopularnije delo. S jedne strane, doneo mi je veliki uspeh i sve moguće nagrade, a s druge, vezuje me za emotivno teške trenutke. Sudbina glavnog junaka se negde preslikala na sudbinu glavnog glumca Žarka Lauševića. On je bio neka vrsta usuda, belega za moje prijatelje, pa je obeležio i moj život. Osim toga, imao je čudan put do premijere, jer je negativ stajao dve godine zarobljen u „Jadran filmu“, pošto je počeo rat u Hrvatskoj, pa je saobraćaj između Beograda i Zagreba bio prekinut.