Dejan Lutkić: Glumiću dok budem disao!

ČUVENI Jagodići iz naše, vojvođanske ravnice, vraćaju se na male ekrane. Obećanje koje je kao producent Dejan Lutkić dao gledaocima, da će se priča o grofovskoj porodici nastaviti, ispuniće početkom naredne godine.

Novih 12 epizoda, po scenariju Đorđa Milosavljevića, a u režiji Miroslava Lekića, počeće da se snima već sredinom ovog meseca u prelepim krajolicima prostrane ravnice. O nastavku serije, koja će se ovoga puta emitovati na RTS, o njenom novom naslovu „Jagodići“, uspehu, produkciji, glumi... za „TV novosti“ govori Lutkić, i kao glumac i kao producent:

- U novom serijalu videćete mnogo više melodramskih momenata, ali i više ženskih uloga. Sve je isprepleteno, opet se držimo tog nekog modela Agate Kristi, koji se pokazao kao vrlo uspešan, naročito što nema uopšte serija i filmova koji se bave takvom tematikom.

Otkud „Jagodići“?

- Đorđe, Miroslav i ja smo se složili da je to dobar naslov za nastavak, pogotovo što ovaj serijal može da se prati kao celina za sebe. Ovo i jeste priča o porodici Jagodić. Čačkali smo taj naslov i za prvi deo, ali se zapatio „Sva ta ravnica“.

n Pored naziva zamenili ste i televiziju. Zašto RTS?

- Čovek jednostavno treba da razmišlja da ode korak dalje. I mi smo tako razmišljali. Zahtevnija je priča, scenario mnogo bolji, sve je podignuto na veći nivo. Ova serija prosto pripada javnom servisu, po svom sadržaju, temi koju obrađuje, senzibilitetu, programskoj šemi RTS.

Koja je „kopča“ sa serijom „Sva ta ravnica“?

- Sama serije počinje događajem koji će biti potpuno neočekivan. „Ravnica“ se završila tako što smo uhvatili ubicu Mišku i strpali ga u zatvor. Aleksandar Đurica, koji je tumačio lik Miške, u istoj ulozi će se pojaviti i u ovom serijalu. Intrigantna je priča, mnogo brža, zgusnutija, mnogo dinamičnija, ima više objekata, lokacija. Ponovo smo u tom kaštelu, u kojem smo već snimali, u Kulpinu. Ovoga puta snimaćemo i u Sremskim Karlovcima, koji su fantastični za celu ovu priču, pa u Čortanovcima, Zrenjaninu, Novom Sadu...

Zašto ste izabrali Vojvodinu za snimanje serije?

- Tu je Austrougarska ostavila pečat, kao što je Turska ostavila pečat u srednjoj, odnosno južnoj Srbiji i te stvari su deo našeg mentaliteta. I opet pričamo o stvarima koje ljudi zaboravljaju i ne neguju. Ne mogu da verujem da se naša tradicija, običaji, ne prenose s kolena na koleno. Ja sam fasciniran istorijom generalno. Imamo je na pretek, a niko se ne bavi time. Užasno me nervira kada govore loše o Srbiji. Nismo mi tikva bez korena! Na ovim prostorima su nekada živeli ozbiljna gospoda i ozbiljni stručnjaci. Mi to brišemo gumicom, kao od šale. Sve je zaboravljeno, a mi, ovom serijom, želimo to da vratimo.

Kad smo kod prenošenja s kolena na koleno, zameraju vam da u seriji ne koristite autentičan vojvođanski govor, mada vi tvrdite da nije ni bio takav početkom 20. veka?

- To kako se sad priča nema veze s pravim prečanskim govorom. Ja sam odrastao u Vojvodini. Meni je i otac odrastao tamo, a majka mi je Vranjanka. Ceo život pričam ovako, čisto i bez otezanja. Govorim o svojim sećanjima i pretpostavkama, ne da tvrdim, jer nisam razgovarao sa lingvistima. Ali, ono što je bitno, cela ekipa, na čelu s Lekićem, nije htela da od ove serije pravi bilo kakvu komediju ili da ismeva vojvođanski mentalitet. Bojim se da bi nas potenciranje govora skrenulo sa suštine - a to je mentalitet.

Pa, kakav je taj mentalitet?

- Nekada je srpski inat korišćen da se postigne pozitivan rezultat. Nažalost, sada se pretvorio u nešto drugo. Novak nam je dokazao i pokazao šta je iskonski srpski mentalitet, šta on može da proizvede, napravio je od čoveka najboljeg tenisera na svetu. Opet, navikli smo na tumačenje nas kao nacije u skladu sa okolnostima u kojima živimo već decenijama. A, to je užasno ružno i bolno i mi smo se na to loše navikli. Zaboravili smo na stvari u životu koje su božanstvene, a to su pre svega iskrene emocije.

Šta nam još nedostaje?

- Sve ono što zapostavljamo i zaboravljamo zbog jurnjave za ovakvom vrstom života. Odlazimo nekim drugim putevima, jurcamo za prokletim novcem koji nam obezbeđuje određenu vrstu egzistencije i tek sitna zadovoljstva.

Dugo se čekalo na nastavak. Da li je danas teško biti producent u Srbiji?

- To je posledica vremena u kojem živimo. Ne mislim tu samo na život u Srbiji. Na globalnom nivou je tako, da ništa sa sigurnošću ne možeš da kažeš. Zato, jeste teško.

Mnogi će se složiti da ste dobar glumac, ali nedovoljno iskorišćen. Koliko vas sad i produkcija odvlači od glume?

- Nemam vremena da čekam. Nisam takav čovek. Ne mogu da sedim i čekam da mi nešto padne s neba. Stalno želim da idem napred, da napravim nešto u životu. I to je jedan od razloga zbog kojih sam se i odlučio na ovaj korak iako na samom početku nisam imao pojma u šta se upuštam.

Ne kao glumcu, ne kao producentu, već - da li vam je vaš junak otvorio neke lične dileme?

- Otvorio mi je, kako da ne. Ozbiljne dileme. Gradeći ga takvog kakav jeste, sa svim lošim i dobrim osobinama, počeo sam da otvaram pitanja koja se tiču mene lično, ali to je užasno intimna stvar, ipak ne za novine. Svaki lik glumcu otvara njemu lična pitanja. I kad mu je u startu blizak i kad je daleko od njega. Jovanova samodisciplina kadra je da uništi njega samog. Niko mu drugi nije kriv, a svakome od nas to je mnogo teško da priznamo.

Koliko ste onda slični njemu?

- Sličan sam u količini emocija koje on ima za sve ljude oko sebe. Slični smo po principu življenja. Tanka je ta linija između nas dvojice i verujem u njega 300 posto.

Kako se nosite sa tuđim zlom?

- Nosim se. Umem ja to. Pitanje je samo koliko sam spreman da podnosim nešto zarad nečeg višeg i da li je taj viši cilj dovoljno dobar razlog zbog čega bih ja nešto trpeo. Ali, nemam zle misli u glavi, nikom nisam nikad poželeo zlo i to prenosim i na svoju decu. Svim ljudima želim sve najbolje.

Uspeh ili sreća?

- Meni je sve to povezano. Imam sreću da imam veoma zdravu porodicu i njihovu podršku. Teško je živeti sa mnom, nisam lak za održavanje. Vedar sam duhom, potrebna mi je akcija, ne mogu da sedim i da ne radim ništa. Imam sreću da sa te strane imam bazu koja je važna za sve ostalo. Ako me pitate ili-ili, naravno da mi je najbitnija porodica. Gluma je moja davnašnja ljubav kojom bih voleo da se bavim dok dišem, a porodica je nešto što je samo moje i presrećan sam što mi je Bog dao da je imam.