Marko Janjić NAPUSTIO „Urgentni centar“: Produkciji glavni junak nije bio bitan. Nisam želeo da radim na takav način!

Marko Janjić nije čest učesnik medijskih tokova, iako spada među trenutno najaktuelnije glumce, koji svojim ulogama nose neke od najgledanijih domaćih serija. U

toliko više njegova priča o profesiji i životu je vredna pažnje, jer je odlukom da bira i dozira svoje medijsko pojavljivanje sačuvao privatnost i svoju umetnost, ne rasipajući ih na svakom koraku, naslovnoj strani ili ekranu.

Za TV Novosti govori o sebi i svom glumačkom putu, iskustvima iz do sada ostvarenih projekata, kolegama i važnim ulogama, otkrivajući zbog čega više ne igra u seriji „Urgentni centar“ koja ga je proslavila i budućim izazovima koji će ga prikazati u potpuno novom svetlu.

* Tokom poslednjih godina ostvarili ste vrlo zapažene uloge u nekim od najgledanijih domaćih serija. Kada sagledate ta iskustva, do kakvog zaključka dolazite kao umetnik koji nepretenciozno, ali temeljno gradi svoju karijeru?

Mislim da sa stečenim iskustvom lakše mogu da odredim da li je ponuđeni sadržaj za mene, koliko se u njemu pronalazim i da li i šta mogu da ponudim u okviru zadatka. Koliko mogu biram, nekada budem i izabran. Sa većim iskustvom je i veća odgovornost, a to ne umanjuje nedoumice i strahove tokom procesa. Mi smo sa svakom novom ulogom na početku, i u proces krećemo od nule.

* Šta je, iz vaše perspektive, povezivalo sve te projekte i uslovilo da budete deo njih, a koji je bio najveći izazov?

Dva velika projekta koja sam radio, a imali su fantastičan odziv kod publike, nemaju apsolutno nikakve dodirne tačke ni u organizacionom, ni produkcijskom, ni rediteljskom smislu, kao ni u odnosu na svim nivoima stvaralaštva. Jedino što mogu da povežem je moja želja za radom. Pošto sam pred sam kraj snimanja “Urgentnog centra” krenuo sa “Besom”, u umetničkom smislu bilo je teško pristajati na već ustaljene okvire u “Urgentnom”, s obzirom na temeljan rad i posvećenje koje smo imali na “Besi”. Produkcija i reditelj su davali sve od sebe da zaštite glumce, a samim tim i da im organizuju uslove za rad. Sa glumcima se na toj seriji radilo i stvaralo, ponekad i kreiralo u datom trenutku, dok takvo iskustvo nisam stekao radeći na drugoj sezoni “Urgentnog”. Ulogu doktora Pavlovića sam igrao svim srcem, to je možda i razlog prihvatanja neuobičajenih uslova na setu.

* Imate li dovoljno prostora da u takvim ulogama zaista pružite umetnost, ili je, ipak, taj teren prilično uokviren i zadat likom koji igrate?

Ne znam da li igrajući svoje uloge stvaram umetnost, dajem sve od sebe, narod sudi, a po njihovom mišljenju očigledno radim na pravi način. Negde ste “kao na traci” i pokušavate koliko-toliko da se sa tim izborite, dok vam je u drugom slučaju prostor za umetničko stvaralaštvo dat u samoj postavci i odnosu prema radu, tako da je na vama da se prepustite toj magiji i budete kreativni.

* Uloga doktora Marka Pavlovića u „Urgentnom centru“ je postala sinonim te serije. Šta vam i u novoj sezoni daje elan, autentičnost i svežinu?

Nažalost, razočaraću ljubitelje serije jer ja u novoj sezoni ne igram! Naime, zbog uslova, a pritom ne mislim samo na finansijski aspekt, što mi je bilo mnogo važnije od samog honorara, nisam naišao na razumevanje produkcije. Serija pripada produkciji, a uloga meni, i nisam želeo da ulazim u “fabriku”, znajući da se forma serije izmenila. Nudio sam i korektno rešenje za obe strane kada je moj lik u pitanju, ali nisu imali sluha. Odlučili su da im moje angažovanje nije bitno, a samim tim i da glavni junak nije bitan. I to su rešili na svoj način. Verovatno će njihov izbor povući mnogo dramaturških problema, jer u “Vornerovom” originalu dr Grin predvodi ekipu do osme sezone, ali to nije moja odluka. Prosto, nisam želeo da radim na način za koji mislim da je neprimeren i da stojim iza toga. Postoje tu pikantrije i detalji, ali smatram da je neumesno iznositi ih u javnost.

* U čemu se najviše ogleda specifičnost, ali i uspeh ove serije? Da li u tome što je suštinska poruka emocija, empatija i pomoć ljudima u nevolji?

Mislim da je glavni ključ za ogromnu gledanost serije u najvećoj meri to kako se nas četvoro odnosimo prema našim ulogama i zadatku, to što smo pronikli u likove i njihove odnose, kao i iskrenost i istinitost tumačenja tih likova. Naravno da su i okolnosti u seriji doprinele da publika može da se poistoveti sa situacijama i karakterima koje tumačimo.

foto Bojan Đurišić

* Često glumac, kada u gledanom TV formatu ostvari upečatljivu ulogu, ostane prepoznatljiv isključivo po njoj. Kako izbegavate da vas ne „zarobi“ kalup?

Tako što sam nakon “Urgentnog centra” radio potpuno drugačije žanrove i karaktere i odbijao uloge doktora koje su mi nuđene. Ne kažem da ne bih ponovo igrao lekara, ali smatram da bi me u belom mantilu za kratko vreme bilo previše.

* U seriji „Besa“ videli smo vas u potpuno drugačijem svetlu. Čemu je najviše doprinelo to iskustvo u smislu nadogradnje vašeg glumačkog izraza?

Bilo je katarzično igrati inspektora Sandića i oslobađajuće od kalupa u koji sam “ulegao” snimajući “Urgentni” svakodnevno sedam meseci. Drugačije, svežije, fizički zahtevnije, ali naučio sam mnogo novih stvari. Sarađivati sa sjajnim ljudima iz regiona i produkcijama koje su činile sve da se glumac bavi samo svojim poslom, na udoban i profesionalan način bila je privilegija.

* Uvek ste u odličnim glumačkim ekipama. Koliko je važna ta razmena kreativnosti sa kvalitetnim kolegama i da li tako i vaša igra dobija potpunost?

Neko dosta mudriji od mene je rekao da se talenat talentu raduje. Tako je bilo i na “Besi”. Velika porodica koja se raduje svojim ukućanima i čini sve da se članovi familije osećaju sigurno i bezbedno i da je svima lepo. Iz takvog odnosa proizilaze sloboda i podrška za kreiranje i razmaštavanje. Stvaranje kroz podršku direktnih partnera i ostalih kolega je bilo predivno i to se odmah vidi i oseti u kadru.

foto: Aleksandar Letić

* Čini se da ste od onih glumaca koji i epizodnim ulogama prilaze kao da su vodeće. Koliko je to važno u samom pristupu profesiji kojom se bavite?

Nema malih uloga. Ako sam već prihvatio “malu” ulogu radim je podjednako kao i glavnu, samo što za “malu” imaš manje snimajućih dana. Drugačije bi bilo glupo i lažno, prvenstveno prema sebi, produkciji i kolegama. Ne bih tako mogao da funkcionišem, da dođem i “ošljarim”. Radeći na seriji “Grupa”, zamolio sam Uroša Tomića da se ranije nađemo i razgovaramo o liku, pa smo napravili i probu, i tek za koji dan sam došao na snimanje, iako sam imao samo nekoliko scena.

* Danas se snima više nego ikada. Generacije mladih glumaca su gotovo preko noći osvojile ekrane. Da li već postoji bojazan od proklizavanja u hiperprodukciju i prezasićenja na mnogim nivoima?

Hiperprodukcija je u redu. Narodu je potreban kvalitetan dramski i kulturni sadržaj. Pitanje je šta se i kako snima, ali ne mislim da je loš put preko kvantiteta doći do zavidnog kvaliteta.

* Vrhunske televizijske serije su naišle na sjajne rejtinge. Ipak, okosnica većine je nasilje, kriminal, brutalnost, agresija. Da li je to trend, ukus publike ili neiscrpna tema, posebno na ovim jako turbulentnim prostorima?

To je naša realnost i mi zaista živimo u okruženju prepunom nasilja. Na autorima je da to predstave kao pogrešan put. Mislim da se podjednako rade i drame i komedije, kao što se rade i akcioni formati. I zaista mislim da je raznovrsnost ponuđenog jako dobra, kako za publiku, tako i za stvaraoce.

* Niste dozvolili da vam karijera odredi privatni život. Popularnost vas nije ponela, vaši intervjui su retkost. Koliko su važne te granice i šta one čuvaju?

Ne izlazim u javnost bez posebnog razloga, niti se oglašavam da bih konstantno “iskakao iz frižidera”. Posebno jer su danas, u javnom prostoru, zastupljeni polupismeni ljudi upitnih zanimanja i mislim da mi tu nije mesto. Ne dajem intervjue svakom ko me kontaktira. Često ta pitanja nemaju nikakvog smisla, a oni koji mi takva pitanja postavljaju obično su nepripremljeni i neinformisani o sagovorniku. Upravo to i jesu granice i upravo tako čuvaju svoju privatnost koja je slična kao i kod svakog drugog čoveka i nema razloga da bilo ko čita o tome. Moj posao i moje uloge su za javnost i o tome, u ovom trenutku, želim da pričam.

foto: Aleksandar Letić

* Jedan ste od onih glumaca koji, posebno danas, kada je slava sinonim i težnja, glumu shvata kao igru, kao istinu i svrhu. Koliko vas to definiše?

Ne znam. Meni je prirodno i normalno da se prema sebi i svom poslu odnosim na takav način. Ne znam kako sam definisan od strane onih koji prate moj rad. Voleo bih i to da čujem.

Pročitajte i: Marko Janjić: Trudim se da za osmeh budem bolji nego juče

* Biti svoj i trajati, čini se, jesu neki od osnovnih postulata u vašem poslu i životu. Koliko je doslednost, danas, skupa i teško održiva?

“Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku prema tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim.” Morao sam ovako da odgovorim, jer mislim da je najtačnije. Biti dosledan sebi i svojim idealima i snovima je preskupo, ali je nagrada tolika da se nikada ne može dostići na drugačiji način. Nikada ne bih bio istinski srećan da radim stvari jer mi je tako naređeno ili obećano da ću zauzvrat dobiti ulogu, stalan posao, kojekave beneficije. Sebe na taj način čuvam i branim optimizmom i verom u sebe i svoje sposobnosti, što naravno nije lako. Stalno smo izloženi spoljnim uticajima koji nas kolebaju u toj veri.

* Da li ste uspeli da pronađete svoj unutrašnji mir, posebno kroz emotivnu zrelost i koliko vam je važan?

Mislim da jesam i imam osećaj da ću vremenom još više da učvrstim taj mir. Od izuzetne je važnosti da je čovek pomiren sa sobom, da je upoznat sa svojim mogućnostima i granicama, da zna šta želi, a šta ne.

* Ka čemu još, osim ka glumi, usmeravate umetničku stranu svoje ličnosti?

Vratio sam se gitari. Ne ide mi najbolje, ali se trudim i uživam. Sa decom slikam, a kada sam slobodan trudim se da svojim rukama nešto napravim. Lampu, drveni stočić, klupu na vikendici ili nešto slično za sedenje.

Pročitajte i: Sve, samo doktor ne!

* Šta je izvesno što možemo najaviti kada je profesija u pitanju?

Osim filma “Jedini izlaz” Darka Nikolića, za koji mislim da će biti i serija, čekam nastavak druge sezone “Bese” i pokušavam da pobedim strah od monodrame, pa radim i na tome. Nedavno sam bio na kastingu za novi film, ali to je neizvesno. Krećem u trku kako bih pronašao finansije za jedan stari projekat o kome ćemo sigurno govoriti. Izvesna je i jedna pozorišna predstava koja je u povoju i kojoj se veoma radujem zbog reditelja i podele, a posebno zbog samog komada za kojim žudim još od Akademije. U saradnji sa Nemanjom Zeljkovićem i rediteljem Gvozdenom Đurićem iz Novog Sada pokrenuo sam NVO, udruženje građana “Talija GiMiN”, koje se bavi kulturom i edukacijom mladih.