Marko Janjić: Trudim se da za osmeh budem bolji nego juče

ŽIVOTNA priča Marka Janjića ima neobičan tok, jer je i on sam poistovećuje sa rekom koja mu je bila predoređena, sa svim talasima, nemirima, snažnim virovima i bistrim, mirnim vodama, koje život nosi, a uz njega, i umetnost koja, za ovog glumca, nije trenutna plovidba, već horizont do kog želi da stigne kvalitetom i trajanjem.

Upoznali smo ga kroz vodeću ulogu u seriji „Urgentni centar“, ali je ona samo deo njegovog iskazanog talenta, koji, korak po korak, poprima obrise kvalitetne karijere i zasluženog mesta u podeli onih koji će, u budućnosti, doneti mnogo toga kako na pozorišne scene, tako i na televizijske ekrane i bioskopska platna.

Privatno, Marko je kompleksna ličnost, čovek kome gluma kroji životne pritoke, ali i lične obale o kojima se malo zna, a koje kroz ovaj intervju otkrivamo, gotovo, u potpunosti.

* Šta ste poneli u mislima, šta u srcu i rukama, kada ste iz Loznice krenuli putem umetnosti kojom se bavite i šta, možda, još uvek čuvate, jer je neraskidivi deo vašeg ličnog i umetničkog izraza?

Te davne dvehiljadite, bio sam preplašen i zbunjen. Ceo dotadašnji život, koji su činili uljuljkanost i komfor roditeljskog doma, okruženje, prijatelji, ljubavi, one nežne i dečje, mirisi i boje moje rodne Loznice, prekinula je nova i nepoznata okolnost. Morao sam tog leta da odrastem, malo brže nego moja generacija. Sve ono što je činilo moj život, u obliku koji poznajem i u kom se snalazim, sam ostavio iza sebe i zamenio potpuno novim životom, gradom, ljudima. Nakon treće godine gimnazije upisao sam glumu na FDU i bio prvi na listi. Koliko je radosti bilo u meni, toliko je bilo i tuge. Trebalo je krenuti na fakultet. Spremao se i peti oktobar, politička situacija u zemlji je bila prelomna, kao i u mom životu. Nastaviti ili odustati!? U ruci sam imao torbu, adresu stana u kom ću živeti, u duši nemir, u glavi vaspitanje, a u srcu onu jednu jedinu, zbog koje možeš da pomeraš planete i sudaraš svetove, ukradeš mesecu sjaj i zbog koje bi goloruk skočio u borbu sa lavovima. Ona mi je davala snagu i podsticaj, iako smo se rastajali. Dvoje zaljubljene dece - u dva grada. Trudio sam se, svih ovih godina, da zadržim to zbunjeno i usplahireno dete u sebi, kao i dozu sirovosti, pravednosti i vere u dobro, koje karakterišu moj kraj i vaspitanje od kog sam sazdan.

* Koje prednosti, iz vašeg iskustva, nosi dolazak iz male sredine na velike scene i ekrane, a zbog čega je put teži ali i izazovniji i temeljniji?

Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je to da su radoznalost i želja za učenjem bile moje vodilje kroz studentski, a kasnije i profesionalni život. Ne toliko ni želja za uspehom, koliko odgovornost da u velikom gradu, na velikoj Akademiji umetnosti, ne obrukaš ni sebe, ni svoje najvoljenije. Pošteno radi, pošteno će ti se vratiti. Izazova je bilo mnogo i pojavljivali su se u raznim oblicima. Ulazio sam u sve i svašta, ali sam se trudio da iz svega izađem čistog obraza i neukaljan, koliko sam mogao. Svakako da me je sve to gradilo i učilo pravim vrednostima.

* Kojim vrednostima ste opravdali tu odgovornost, pre svega, prema sebi, a onda i umetnosti kao svom izboru, životnom putu, unutrašnjem impulsu?

Više i ne znam da li sam ja izabrao glumu ili ona mene. Sve se desilo i prelomilo u trenutku. U tom spletu okolnosti, prepustio sam se reci koja me nosi, lomi, potapa, vuče u svoje vrtloge, ali sam se trudio da plivam po površini, polako i sigurno. Pošto sam dete sa Drine, znam da se protiv nje ne možeš boriti, ali ako je poštuješ, mnogo lepog će ti ponuditi. Nisam se opirao ni ovoj reci, koja me je ponela sa mojih sedamnaest godina. Samo sam se prepustio i trudio da uživam svakog trenutka. I evo, još uvek plivam. Gluma me je naučila strpljenju i tome da veliki uspeh ne pada s neba. Prihvatio sam da ova profesija traži od čoveka velika odricanja i žrtve. Naučio sam da prihvatam stvari, ljude, okolnosti, različitosti. Otvorio sam se ka svetu i okolini, bez stida i srama. Naučio sam i šta znači trajati i biti spreman na maraton, i da si uvek, iz uloge u ulogu, na početku, samo što sa iskustvom stičeš i nova sredstva sa kojima krećeš od te nule.

* Na koji način ste kroz te vrtloge, plime i oseke, zaobišli iskušenja, stranputice, opasne virove, uzaludnost pomenutog strpljenja i posledice tih odricanja?

Upravo je prihvatanje stvari bilo ključno. Nekada sam patio zbog izgubljene uloge na kastingu, nekada sam, iako je to donosilo preko potrebne finansije, odbijao uloge u koje nisam verovao, ili prosto, nisam znao šta bih sa njima. Umeo sam sebi da priznam da za neke uloge, jednostavno, nisam. Onog trenutka kad upoznate sebe i svoje mogućnosti, više nemate problem sa uspehom, a tek nemate sa neuspehom. Treba stalno raditi na sebi i davati sve od sebe, ne razmišljajući o rezultatu i nagradi za uložen trud.

* Koliko vam je upoznavanje sebe i svojih mogućnosti pomoglo da prepoznate i prave putokaze ka uspehu?

Najviše sam naučio o sebi. Siguran sam da umem da prepoznam kvalitet i potencijal projekta u koji ulazim, samim tim se i ne upuštam u stvari koje će mi oduzeti previše vremena i iza kojih neću moći da stanem kao umetnik i čovek. Radujem se svakom novom projektu i ne prezam da igram ono što do sada nisam. Trudim se da, iz projekta u projekat, mešam žanrove. Ako ste me gledali u dramskoj strukturi, računajte da, nakon te uloge, svakako tražim nešto dijametralno suprotno, komediju ili čak parodiju. Zanimaju me dela koja govore o epohi, odnosi među ljudima, strahovi, ljubavi. Za sada, sve ide kako želim. Koketiram sa žanrovima i to me veoma raduje. Uvek se iznova iznenadim na šta sam sve spreman, ili nisam.

* Koliko ste realni prema sebi, prema ostvarenom i propuštenom, i jesu li i vaše ambicije konkretno kanalisane?

Mislim da sam prilično realan, čak i previše samokritičan. Shvatio sam da sve propušteno, samo od sebe ili zbog mojih odluka, ima smisla i da nije ni trebalo da se desi. Moje ambicije ne prevazilaze moje kapacitete. Ono što želim od sebe i svog posla je trajanje. Biti poznat, u današnjem sistemu vrednosti, je lako, ali biti priznat i od publike i od kolega je izuzetno teško i iziskuje posvećen i temeljan rad, kome sve vreme težim, iz uloge u ulogu.

* “Urgentni centar” vam je doneo popularnost i sve ono što velike TV serije podrazumevaju. Na koji način selektujete dobro od lošeg u svemu tome?

Znao sam da moj poziv donosi prepoznatljivost i popularnost, ali se ne osvrćem na to previše, niti sam ikada tome težio. Dajem sve od sebe da ulogu uradim najbolje što mogu, u tom trenutku, a najveća pohvala je kada od starijih kolega dobijete podršku i kompliment da zbog vas gledaju seriju, i da se dive što tako mlad čovek ima osećaj mere. Bilo bi loše da mi se popularnost desila na početku karijere, tada sigurno ne bih znao šta sa njom. Došla je u pravom trenutku, ostvaren sam kao čovek, suprug i roditelj, siguran u svoj zanat i u sebe.

* Koje iskustvo, iz ove serije, vam je otvorilo neke nove sfere po pitanju sopstvenog glumačkog izraza, a zatim, možda, i privatnog života?

Kroz ulogu u “Urgentnom centru” povukao sam paralelu i shvatio da biti profesionalan i posvećen, odgovoran prema sebi i drugima, ne oskudeva sa rezultatom. To je i doktor Marko Pavlović, a to sam i ja. Na snimanju se, ponekad, nametalo da budem vođa tima, kada zakočimo oko scenarija i teksta, što jeste odlika uloge koju igram. Pavlović me je naučio da ne treba bežati od sebe, nego se pomiriti sa samim sobom, kakve god to posledice nosilo.

* Šta ne vidimo, jer nije transparentno, a jeste važan deo vaše karijere, što će pomoći publici da sagleda kompleksnost vaših uloga? Šta je iza kamera?

Publika ne može da pojmi šta znači glumački proces stvaranja uloge, kroz koji prolaze svi koji učestvuju u kreiranju umetničkog dela, od pisaca, preko scenografa i producenata, do snimatelja. To je ogromna mašinerija koja, kroz suze i smeh, po trnju, od nule stvara umetnost i to mora biti za svako poštovanje. Aktivno raditi po dvanaest sati i više, igrati “leto” na minus deset stepeni, spavati manje od šest sati dnevno, jer nas, nakon snimanja, čeka i publika u pozorištu, zahteva ogromnu psihofizičku spremnost. Najvažnije je da smo, u teškim uslovima, svi zajedno uspeli da uradimo posao pošteno i valjano i zato to publika voli i prepoznaje. Na sve ovo dodajte i činjenicu da sam, uporedo snimajući “Urgentni”, u Crnoj Gori snimao seriju “Besa”, dve nedelje svakodnevno bio na relaciji Ulcinj - Budva - Podgorica - Beograd, borio se sa strahom od letenja, nekada i dva puta dnevno, da bih, uz odgovornost koju imam prema publici i produkciji, ispoštovao sve rokove i dogovore. Upravo je to prihvatanje stvari, kao i predanost i posvećenost poslu, što sam naučio tokom studija, bio motiv da sve izguram.

* Stabilnost, autoritativnost i sigurnost u sebe su neke od osobina koje vas, na prvi pogled, karakterišu. Šta ih je izgradilo, a šta može da ih uruši?

Sve što mi se u životu desilo, i privatno i poslovno, načinilo me je ovakvim kakav jesam. Svaka situacija, svaka patnja i sve radosti kroz koje sam prošao, od mene su stvorile smirenog i stabilnog čoveka, koji, možda, ponekad i ne promisli, a učini. Sve je to proces koji traje i trajaće. Na dnevnom nivou, trudim se da za osmeh budem bolji nego juče.

* Uprkos tom osmehu, ponekad delujete kao zatvoren i oprezan čovek. Uloga u “Urgentnom” doprinosi takvom utisku. Šta štitite takvim stavom?

Ako me takvim vidite onda takav i jesam. Niko od nas nije onakav kakvim sebe smatra, već kakvim ga drugi vide. Naravno da, kao i svi, imam i strahove i nedoumice. Uloga doktora Pavlovića sigurno korespondira sa nekim mojim osobinama, ali smo drugačiji, bar za one koji me privatno poznaju. S druge strane, ne vidim zašto bi moj privatni život bio interesantan. Trudim se da javno govorim samo o poslu, jer, po mom mišljenju, to jedino ima smisla. Šta jedem, gde izlazim, i šta se dešava iza zatvorenih vrata mog stana, ne treba da interesuje javnost, već samo one koji aktivno učestvuju u mom i životu moje porodice.

* Pomenuli ste patnje. Na koji način su vas obeležile, i koliko se iza te stamene spoljašnjosti nalazi izuzetno emotivan i, možda, ranjiv čovek?

Obeležile su me koliko i svaka radost koja mi se desila. Za razliku od lepih stvari koje su me uzdizale, patnje koje sam preživljavao i loše stvari koje su me pratile su me jačale i iz mene izvukle nit opreza, koji mi dosta pomaže. Veoma sam emotivan, a da li sam ranjiv, ne znam. Sigurno je da me porazi činjenica kada čujem za malog obespravljenog čoveka i njegovu sudbinu, problem koji neko nosi, zdravstveni ili ljubavni. Ne ostajem imun ni na uplakano dete, povređenu i izgladnelu životinju. Trudim se da svet oko sebe učinim boljim, koliko mogu. S druge strane, poražava me ljudska glupost, neznanje, agresija, sve one niske frekvencije koje zajedljiv čovek neguje i nosi u sebi, izluđuje me odsustvo empatije, manjak solidarnosti, ponižavanje slabijih i ruganje siromašnima.

* Nosite jednu specifičnu nijansu melanholije, sete, samoće, tamnijih emocija. Koliko bez njih ne biste bili to što jeste, a kako se oslobađate svoje tuge?

Znam da se sve što ste naveli vidi na mom licu i u mom oku, ali to je deo mene. Ne bih bio ovakav, kakav sam sada, da nije i toga. Svako ima svoj krst koji nosi, i nikada na tvoja pleća neće pasti ništa što ne možeš poneti. Ne brine me tuga koja je deo mene, jer je tu s razlogom, kao kontrateža svemu lepom što me okružuje i ona čini da još više cenim i uživam u tome što imam. Ponekad, u tim stanjima melahnolije i sete, pribegnem pisanju, što proze, što poezije, pa niz reči koje pribeležim, oslobodim sebe takvih osećanja, a ujedno i stvorim nešto, neki pisani trag o trenutku i svojim emocijama. Svaka emocija koju nosite korisna je, ako tako prihvatite stvari. Ponavljam, prihvatanje je ključ za sve.

* Šta je, s druge strane, uslovno rečeno, slobodniji deo vašeg karaktera i ličnosti? Kakav duh, senzibilitet, osobenost, pogled na svet i život?

Mislim da sam veliko dete. Trudim se da izbegnem faktor zvani “vreme” i da uživam u svakom trenutku, koliko god da on traje. Volim da igram igrice sa decom, da sedim pored reke, šetam po šumi i sakupljam pečurke, sečem drva, mesim hleb. Volim da sam deo “običnog sveta i običnih ljudi”, jer, zaista, ne mislim da sam bolji ili veći čovek, zato što sam javna ličnost. Život je kratak da bismo ga trošili na laži, loše ljude, niskofrekventne osećaje. Treba se radovati, stalno i uvek, i ono što je važno je da nema loših situacija. Sve je to škola koja te gradi i pravi od tebe bolju osobu, naravno, ako položiš ispit.

* Koje ispite još uvek niste položili, pa umanjuju tu radost?

Zameram sebi što sam, u više navrata, varao svoje osećaje i nisam želeo da primetim znakove pored puta. Mada, i to je bilo potrebno da naučim, shvatim i razumem svet oko sebe. Moralo je tako da bude, jer nisam bio spreman da prihvatim da na silu ništa ne može. Ipak, trudim se da ne mislim o prošlosti, već da živim sadašnji trenutak, kako bih mogao da gradim budućnost.

* Šta je centar vašeg sveta, a šta je u njemu uvek urgentno?

Porodica. Moja supruga i dvoje dece. Njihova sreća i osmesi su jedino što je važno.

* Gde pronalazite mir, posle svih onih vtrloga i talasa o kojima smo pričali?

U zagrljaju supruge i dece. U jednoj kući na planini. Pored moje Drine. U stazama svog rodnog grada, kojima sam hodao kao dete. Tršiću. U filmovima.

* Šta, na profesionalnom planu, donosi predstojeći period?

Veoma se radujem projektu koji spremam sa svojim prijateljem i kolegom, rediteljem Gvozdenom Đurićem, a to je naš zajednički film prvenac. Nastavku “Urgentnog centra” i “Bese”, u nekom trenutku. Raduje me i činjenica da sam počeo da radim u školi glume u Novom Sadu, i to mi je veoma uzbudljivo. Ne biste verovali koliko ima divne dece koja vole umetnost i ne bismo smeli da ih trujemo jeftinim sadržajima po masmedijima. Radujem se divnoj saradnji koju imam sa pozorištem “Boško Buha”. Za naredni period, meni je sasvim dovoljno.