Marko Luis: Lepo je biti migrant u Srbiji

MUZIČAR Marko Stojanović Luis večeras će u Domu omladine Beograda održati koncert kojim počinje regionalnu turneju “Beskraj”, nazvanu po njegovom novom studijskom albumu. Ulaznice su rasprodate još pre 15 dana, a sin legendarnog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa, kaže da je iznenađen velikim interesovanjem publike. Marko Luis, čiji muzički izraz predstavlja kombinaciju različitih stilova, prvi put će pevati isključivo svoje pesme, ali ne i autorske kompozicije koje je snimio sa bendom “Marakuja”, pre nego što je započeo solo karijeru.

- Ovo mi je prva velika turneja i prvi pravi koncert u karijeri - kaže za naš list Marko Luis, koji je rođen u Nemačkoj, gde se godinama profesionalno bavio košarkom. - Nisam mogao ni da pomislim da ću rasprodati koncert. U šoku sam. Turneja je prilika da vidim kako publika reaguje na moju muziku. “Marakuja” predstavlja veliki deo mog života, ali ne bih mešao tu priču sa ovim što sada radim. Pevaću isključivo svoje pesme, bez obrada.

PROČITAJTE JOŠ - Marko Luis pesme posvetio roditeljima

- Prepuštam to ljudima iz muzičkog biznisa, ne volim da se ograničavam žanrovima. Stvaram ono što je kroz život uticalo na mene, što se pevanja tiče to je soul, a kada je reč o aranžmanima, rege, fank, tradicionalna muzika Balkana, sve do Indije i arapskih zemalja. Volim da mešam moderne žanrove sa tradicionalnim melosima i to je moj aranžmanski pečat.

* Koliki je uticaj imao Luis na segment tradicionalne muzike u vašem umetničkom izrazu?

- Volim da miksam žanrove a to je i on radio. Mnogo je uticalo to što smo slušali u kući, naravno, i očeva muzika. U našem domu je uvek bila prisutna najrazličitija muzika. Omiljene očeve pesme su mi “Cveće cafnalo”, “Ne kuni mi, ne ruži me majko, “Neverno plavo oko” kao i “Doviđenja”, koju je otac obradio i snimio osmadesetih godina ali malo je poznato da je to oproštajno pismo Sergeja Jesenjina.

* Kakav odnos imate prema onome što je radio vaš otac?

- To mi je bilo normalno verovatno zbog toga što sam odrastao u Nemačkoj. Sestra Maja i ja nismo bili opterećeni time, u školi su znali da nam je otac umetnik, ali ne i ko je on. Bili smo mnogo ponosni na njega. Oduvek sam želeo da postanem perkusionista, jer je otac svirao konge i druge perkusije. Kao dete bio sam debeo i želeo sam da budem kao on, sve dok nisam odlučio da pređem na košarku. Kada sam imao 21 godinu vratio sam se muzici i ispunio san da se preselim u Srbiju i ovde upišem fakultet. Rođen sam u Nemačkoj, ovde sam “migrant”.

* Kako je biti migrant iz Nemačke u Srbiji?

- U Nemačkoj sam se osećao kao stranac, jer sam Srbin, a ovde sam uvek Nemac. To mi je sasvim u redu. Veći deo života proveo sam u Minhenu, mada je Srbija bila moj dom. Nisam se pokajao. Bilo je trenutaka kad sam razmišljao da se vratim, ali to uvek mogu da uradim. Lepo mi je ovde, super mi je bilo i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na katedri za zvuk. Sada sam završio master. Kada sam odlučio da se više ne bavim košarkom, spremao sam se godinu dana za fakultet i naučio ćirilicu.

NAŠ sagovornik bio je perspektivan košarkaš. Igrao je u prvoligaškim klubovima, ali i za kadetsku i juniorsku reprezentaciju Nemačke.

- Kada sam počeo da se bavim košarkom znao sam da ću dati sve od sebe da uspem - kaže Marko. - Ali već tada sam odlučio da ću bataliti košarku ako do 22. godine nemam siguran ugovor, i baviću se edukacijom. Tako je i bilo. Nekad je čar u riziku, a ja sam učio na tuđim greškama.