NjENA želja i humanost da pomogne najugroženijim porodicama širom Srbije nemaju granice. Od kada je krenula u misiju, Tamara Grujić sa svojim timom ulepšala je 130 domova i do sada nije imala dilemu da li treba nastaviti dalje. Jer, osmeh i sreća onih koji je dočekaju pred vratima svoga doma uvek su joj dodatni motiv da u svakoj sledećoj priči da od sebe još više. A to je i dovoljan razlog da sa ekipom uđe u još jednu, treću sezonu serijala "S Tamarom u akciji" (10. mart, RTS 1) čije je snimanje uveliko počelo.

* U svakom ciklusu vaš jedini cilj je da usrećite što više porodica. Šta ćemo sve videti u ovom trećem a što nismo u prethodnom?

- Nove gradove, nove zanimljivosti u smislu prirodnih lepota, još narodne tradicije, običaja vezanih za krajeve u kojima boravimo. Jesenas smo bili na jugu Srbije i shvatili da je u pitanju isuviše velika teritorija na kojoj boravi previše porodica koje žive u lošim životnim uslovima, da bismo samo 16 epizoda posvetili ovom delu zemlje. Zato ćemo i narednih 12 biti na jugu, ali smo prednost davali gradovima, mestima i selima u kojima nismo boravili. Sve više ljudi se sa lakoćom uključuje u naše akcije, samoinicijativno, javljaju nam se društveno-odgovorne kompanije iz mesta u kojima boravimo nudeći pomoć pri zaposlenju bar jednog člana porodice.

* Koji vam je najveći izazov kada radite emisiju?

- Borba sa lošim vremenskim uslovima ukoliko nas zadese. Kako u građevinskom smislu, tako i zbog ostalih snimanja koja naša emisija podrazumeva. Ali i odlazak na izlet, snimanje dronom, jednostavno sve što ne možete da radite kada pada kiša, sneg, kad je jak vetar ili gusta magla.

* Na šta prvo pomislite kada se akcija završi i kamere isključe?

- Ukoliko se ne vraćamo za Beograd na 24 sata, razmišljam kako najbolje da se odmorim, jer imamo baš toliko vremena do narednog putovanja za emisiju koja sledi. Ukoliko se vraćam, to je uvek haos, premalo vremena za mnogo obaveza, uvek pola od isplaniranog ne stignem da uradim. Onda, uglavnom u kolima do Beograda opsesivno pišem obaveze u svesku i pokušavam sve da uskladim.

* Vaša emisija razlikuje se od drugih sličnih TV formata, šta je to što je čini drugačijom?

- Neskromno ću reći da je to produkciono bogatstvo emisije koje se meri brojem različitih lokacija, sagovornika, korišćenja zavidnog broja snimateljske opreme, pa sve do samog sadržaja i tema. Trudimo se da promovišemo prave ljudske vrednosti, da budemo pristojni, edukativni, zabavni i empatični u pristojnim granicama. Svaku epizodu radimo kao da predstavlja samostalni projekat, a ne kao da je deo serijala. Dokle god budemo imali takav entuzijazam i snagu volje - snimaćemo. Naša ekipa je mala, dugo se poznajemo i svi smo veoma posvećeni. Prvi put kada budem osetila da me nešto mrzi da uradim, prestajemo sa snimanjem ovog formata.

* Na putu do cilja verovatno upadate u nepredvidive situacije. Da li se sećate neke od njih i kako ih prevazilazite?

- Gotovo u svakoj epizodi, barem za jednu stvar, moj suprug (koji je producent) mi kaže: "Molim te, Tamara ne izmišljaj, to je nemoguće". Ali, hvala bogu, majka me rodila tvrdoglavu i upornu, pa ne odustajem u svojim namerama. Recimo, u ovom serijalu smo dobili dozvole za snimanje nekih lokacija, gde nikada nijedna TV ekipa nije bila. U prve tri emisije zaposlili smo četiri člana porodice. Uvek se nađe način kad postoji volja, jednostavno je tako.

* Sigurno vam je jedan od najtežih zadataka da od svih prijavljenih porodica izabarete onu kojoj ćete vratiti osmeh na lice.

- Ljudi se prijavljuju putem pisama, društvenih mreža, zovu nas predstavnici socijalnih službi u lokalnim samoupravama. Neretko nam prilaze i ljudi na ulici u toku snimanja da prijave prijatelje i rođake. Prvo odlučuje arhitekta i građevinski preduzimač da li kuća može da se uradi u zadatom roku. Često nam treba dodatna pomoć opštine, pokušavamo sa njima da ostvarimo dobru saradnju kako bismo u zadatom roku mogli nekome da pomognemo. Treba otkriti da li i koliko je porodica otvorena, televizična, i da li i na koji način bi iskoristila našu pomoć u budućnosti. Da li im je naša pomoć potrebna samo da bi im "krenulo". Ljudima koji se prepuste sudbini i nažalost, depresiji, ili, s druge strane, koji samo kukaju, koji dospevaju u teške životne uslove svojom lenjošću, niko ne može da pomogne, a kamoli nov nameštaj...

* Verujete da ste negde prizvali ovakav projekat, jer ste vrlo emotivni i volite da pomažete i usrećujete druge. Sećate li se priče, trenutka ili situacije koja vas je najviše pogodila?

- Iskreno, mnogo je takvih situacija. Evo, prošle nedelje u Aleksinačkim Rudnicima je bilo jedno useljenje koje sigurno nikada u životu neću zaboraviti. Svi smo uživali, i ja i snimatelji i tonac. Osmoro predivne dece je dobilo pravi raj, a njihove reakcije su neprocenjive. To nam je najveće zadovoljstvo.

* Šta ste od toga što ste naučili u svim akcijama do sada primenili u svom domu? Da li ste nešto popravili, gletovali, krečili? Od svih majstorskih radova, koji vam je u krvi?

- Ako vam kažem da trenutno u kupatilu imam polomljen lavabo, ne znam da li biste mi verovali. Slučajno, pred put nam se desila nezgoda i sada nemamo vremena za popravku. To je valjda pravilo - obućar nema cipele, arhitekta uvek nešto pregrađuje u svom stanu... Moj suprug mnogo voli da majstoriše i izuzetno je spretan, pa te stvari ostavljam njemu. Ja sam zadužena za čišćenje, pranje i bacanje đubreta.

ŠETAM S MOJOM MILICOM

BUDUĆI da na snimanjima provodite i po nekoliko meseci i da su sve priče na koje nailazite emotivno iscrpljujuće, koja je vaša najbolja antistres terapija kad se vratite u Beograd?

- Svakodnevne vežbe kod mog druga Marka Petrovića, duge šetnje po beogradskim ulicama i parkovima s mojom Milicom, pozorište (nijednu predstavu ne mogu da stignem da pogledam jer smo uglavnom slobodni preko leta kada traje letnja pozorišna pauza). Ali i viđanja sa prijateljima, i kad vreme dozvoli, kratkotrajna putovanja u inostranstvo.