NAŠA DECA NIKAD NISU PORASLA! Potresna ispovest roditelja mališana ubijenih na Petrovačkoj cesti: Telo sina prepoznala sam po zubima

Milena MARKOVIĆ

petak, 07. 08. 2020. u 10:00

НАША ДЕЦА НИКАД НИСУ ПОРАСЛА! Потресна исповест родитеља малишана убијених на Петровачкој цести:  Тело сина препознала сам по зубима

Foto Milena Anđela

ZA NjIH je današnji dan živa rana. Jednako bolna svih ovih godina. S njom idu na počinak, ali nikad sna. Umorena deca ih bude.

 Nejake ručice pružaju, kao u poslednjem zagrljaju.

- Rana do groba. I, u grobu. Neša deca nikad porasla nisu - kaže nam Spase Pape Rajić, otac Nevenke (11) i Žarka (9), ubijenih na Petrovačkoj cesti, na današnji dan, pre 25 godina. Ubijeni su u koloni koju je bombardovala hrvatska avijacija.

- Sama sam, sa patologom, među sagorelim zgužvanim telima prepoznala mog Darka po zubićima - govori Jovanka Vuković, majka trinaestogodišnjeg Darka. - Pre toga, izdvojili smo kosti mog supruga Krstana. Kako sam mogla da izdržim, pitate me. Verovatno sam već tada bila mrtva.

Nevenka i Žarko Rajić,Darko Vuković,Foto privatna arhiva

Apatin, mesto potresnih sećanja i mesto malenih grobova. Delić Bačke u kome teče život mimo nesreće Vukovića i Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Iz Like. Ko će ih danas posetiti? Pružiti im ruku u danu njihove nemerljive patnje.

- Bilo je oko podneva. Moj suprug je vozio kamion i hranu za nesrećni narod u koloni. Na toj nesrećnoj cesti Darko je bio u kolima sa bakom. Spazio je oca u kamionu i potrčao. Ona ga je vukla da ne ide. Ali, ko dete da spreči da ide ocu koga danima nije videlo. Za njim su krenula i Spasina deca, Nevenka i Žarko. Bilo je: ili da idu u kamion, ili nikud.

Vučić ih se setio

NAŠE dece se možda ni ove godine niko ne bi setio da ih predsednik Vučić nije pomenuo - kaže Spase Rajić. - I niko nas se nikad ne seti, do ovih dana, kada smo u živim ranama.

A kakav je zaista život, uz četvrtvekovnu patnju ovih ljudi? Jovanka Vuković je podstanar u Apatinu. Njena ćerka je u Nemačkoj. Tamo ne bira posao da obezbedi sebi i pomogne majci. Sin Spase Rajića je u Norveškoj. Mašinski tehničar. Doputovao je, nedavno, sa suprugom i bebom, pa, u ovim danima, roditeljima blaži patnju, kad već oni nisu mogli da doputuju do njega. Put im je presečen u danu kada je Norveška, zbog kovida, zatvorila granice.

Darko je seo na haubu, pored oca, Nevenka i Žarko na ležaj iza. Darko je video kad je avion izronio iz doline. Viknuo je: Tata, avion! Avion je preleteo kolonu, udaljio se i munjevito se vratio. To su bili trenuci... Pogodio je Krstanov kamion. Bombe su nam spržile decu i mog supruga. Iza vozila, u kome je bila porodica Dušana Drče, njihov petogodišnji Jovica... Maleni je smrtno stradao. Dušan teško povređen. Dušan i njegova porodica su u Nemačkoj, da ne kucate na zatvorena vrata...

Drži se Jovanka. Brani se, a emocije ključaju. Ona stalno ustaje. Kao, nešto pomera.

TUGA Jovanka je u napada na izbegličku kolonu izgubila i supruga Krstana,Foto privatna arhiva

Foto Milena Anđela

Otvara vrata. Zatvara ih. Sa fotografija posmatraju je Darko i Krstan. Dečak sa pionirskom maramom, njen suprug, iz najlepših dana ove porodice. Na trenutak se učini da su oči žive i da je u trenu, u ovom izbegličkom podstanarskom domu Jovankinom, sva nekadašnja ljubav i onaj život, nekadašnji.

BOL Spase Rajić,Foto M. Anđela

- Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja - seća se Jovanka. - Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio... Nije to sve.

OPŠTINA GLUVA NA ZAHTEVE

RAJIĆI su, godinama unazad, slušamo priču njihovih komšija, podnosili molbu za pomoć da obnove kuću kojoj propada krov. Niko ih nije čuo. Ne, barem, do sada. Ove godine odgovorili su im: kuća se ne vodi na Spasu, već na njegovog sina. A na koga će otac da prenese imovinu do na jedino svoje dete. Je li tačno ovo što pričaju komšije Rajića?

- Jeste, ali nisam želeo nikoga da molim. Nisam želeo zbog onog groba u kome su moja deca - odgovara nam Spase.

Ovde zastaje Jovanka Vuković. Pa, od prozora do vrata, od šporeta do frižidera, služi sok, kuva kafu. Pali cigaru o cigaru.

- Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam: ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: Nemoj Jovanka da se sad ometa ova sahrana.

Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.

STRAHOTA Bombardovanje kolone prognanika na Petrovačkoj cesti, Foto privatna arhiva

- U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i "ono što je ostalo" na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: Ja ću da pomognem. Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: Ne mogu, Jovanka. I šta da vam kažem... Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije... Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.

Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je, ovde, gde s njim danas razgovaramo. Gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik...

On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce. Toliko ima snage samo da potvrdi priču Jovanke Vuković. Njegova supruga Slavica čak nema snage ni za razgovor. Patnja joj je, danas, jedini sagovornik.

- Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad - kaže na kraju Spase Pepo Rajić. - On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja... na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. A naš maleni unuk ima tek pola godine. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži. 

Danas, 7. avgusta, navršava se 25 godina od stravičnog bombardovanja izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa. U najtežem zločinu "Oluje", kada su hrvatski "migovi" granatirali srpske civile u zbegu, u dva minuta ubijeno je desetoro ljudi, a među njima četvoro dece stare od šest do 13 godina. Sve o ovom zločinu nad srpskim narodom ČITAJTE KLIKOM OVDE!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (15)

djura

07.08.2020. 10:33

Molimo nase vazduhoplovce i sve Srbe i gradjane Srbije ,koji rade ,interesuju se ili su vezani za Vazduhoplovstvo i srodne delatnosti, da se sete da i njihova deca ,mogu da se nadju na nisanu hrvata i ustaskih vazduhoplovnih entuzijasta.(iako su do juce bili divni sagovornici) .Isto je bilo sa hrvatima od uvodjenja Aviona u borbena dejstva ,1 i 2gi svetski rat ,do danas a i subuduce(istorija nas uci) . hrvati Namerno gadjaju civile.

Orao

08.08.2020. 08:55

@djura - " Sedam sam godina imala ni mrava nisam zgazila tako sam malo živjela i tako malo vidjela, a svemu sam se divila Bila sam bezbrižni leptir, a ti me pokosi, ptico, ti mi ugasi zjene, polomi ručice moje od gladi otežale, od zime ukočene. B.Ćopić "Na Petrovackoj cesti"

gz

07.08.2020. 11:15

To im je tradicija, junaci su kada treba da se muce i ubijaju djeca i zene. A isti su im i gazde iz nato, dosta im je da poslije kazu “ops, nismo htjeli ali eto desilo se” i jos da nadju neke “srbe” bez kicme da im se pridruze. A ti piloti sto djecu ubijaju sigurno su vec dobili blagoslov njihove crkve, hrvatski bog voli takve stvari.

Branislav

07.08.2020. 15:45

@Sneki - Nikad neće odgovarati, jel i da ih neko ko bode pošten dodaje na vlast S. A. D. A to neće biti skorije da ih osude ni mi ni oni zločinci nećemo biti na ovom već na nekom novom svetu ako uopšte postoji. Zločinci ostaju žigosani u istoriji, a ona piše i pamti šta je nekad bilo. Sve što su činili drugima neka im Bog vrati jedino on je pravedan.

Dejan

07.08.2020. 11:38

To valjda može samo kod nas: ubiješ civile, odnosno decu, iz aviona i niko nikad ne postavi zvanično pitanje za procesuiranje tog zločina. Šokantno je da u ovoj državi još niko nije pokrenuo proceduru da se utvrdi koji i čiji je tačno avio bio i ko je upravljao avionom.

Milenko

07.08.2020. 14:08

Svake godine idem tim putem,nekad stanem pored spomenika ako ne onda bar usporim,jer sam mogao biti u toj koloni,nadam se da ce neko traziti odgovor ko je odgovoran za ubistva civila.....

tom

08.08.2020. 08:59

@ivan - To možeš i sam, na internetu potraži hrvatske heroje, pilote, ili kako već, pa pročitaj. Samo neznam šta će ti to. Hoćeš još da ti zasolim, to su piloti jna koji su dezertirali i pobegli tamo. Te pilote smo mi školovali i dali im avione. Jedan od njih se iz te akcijie nije vratio.

Boris

08.08.2020. 03:18

Najstrasnije je sto su braca i sestre Srpskih stradalnika uzeli taj ustaski pasos da bi kao iz clanice EU mogli slobodno ici u Nemacku ili Norvesku ili u neku drugu zemlju to je strasno ,nikada taj pasos ili neki njihov dokument ne bi uzeo u svoje ruke i ako imam prao na to to je poslednja nacisticka drzava u svetu koja jos bastini nacizam

ludi milojko

08.08.2020. 07:00

i onda pojedinci kod ovih idu na more. sram da vas bude, gadovi. u tu ustasku prciju moja noga moze da kroci samo sa vojnickom cizmom. hrvati su ZLO.