MOJ SIN UMIRAO, A U DOMU ZDRAVLJA TRAŽILI KARTON: Potresna sudbina Momčila Pecića iz Aleksandrovca, očajnog oca koji je izgubio i drugo dete

M. MARKOVIĆ / S. BABOVIĆ

21. 07. 2021. u 09:26

DA JE moga sina, u danu kada mu je pozlilo, primila Hitna služba Doma zdravlja u Aleksandrovcu, danas ne bih bio u crno zavijen.

МОЈ СИН УМИРАО, А У ДОМУ ЗДРАВЉА ТРАЖИЛИ КАРТОН:  Потресна судбина Момчила Пецића из Александровца, очајног оца који је изгубио и друго дете

Foto M. Anđela

Danas i do kraja života. I koliko god da mi je od tog života ostalo, svaki sat i svaki dan tragaću da dokažem da je njegova smrt na duši onih koji su odbili da mu ukažu pomoć.

Zašto? Zašto mu, ljudi, ako ste ljudi, niste pomogli da živi? Ja odgovor znam: zato što nisu bili zainteresovani. Zato što se ponašaju kao da su sami sebi dovoljni i nedodirljivi.

Zato što su im inspekcije daleko. Zato što su zaboravili da su se zakleli...

Ovako Momčilo Pecić, otac preminulog Dejana (49), započinje priču o tragediji koja ga je, nedavno, pogodila. Pogodila i probudila nezaraslu ranu - ostao je i bez drugog sina.

Tridesetogodišnjeg Veroljuba, sahranio je 1999, a supruga Dragica umrla je od tuge.

Momčilo blaži nesreću uz Dejanovu decu Mihaila i Aleksandra. Podrška su mu i ćerka Vesna, sestra Vidosava i njihove familije, pa, komšije u beogradskom Železniku gde je, kao dečak, učio i naučio koliko je vredno da se upišeš kao dobar čovek i stasaš u domaćina koga poštuju. Oslanja se i na pomoć rođaka iz kraja u kome je rođen, u Aleksandrovcu, u kome je sa Dejanom oživeo očev zavet da se vrati. Tako su se i vratili, a Momčilo otuda vratio sina u kovčegu i sahranio ga, pre nepune dve nedelje uz brata, na starom groblju, železničkom.

- Ja sam gotovo ubijen čovek - kaže spajajući rukama dva spomenika, i u grobu nerazdvojnih sinova.

- Ovo malo snage još imam da bahate, osione i nemarne privedem pravdi.

Dejanu je pozlilo 7. jula. Zatekao se, tada, u kući očeve sestre Vidosave u selu Milentija, opština Brus. Oboje su se, posle snalaženja za prevoz, uputili do najbliže ambulante, u Jošaničku Banju (opština Raška), pet kilometara udaljenu od sela. Primili su ga bez reči, jer odavde uglavnom nikog ne vraćaju, dali mu odgovarajuću terapiju i predložili snimanje abdomena. Ali, uput za specijalistu nije mogao da dobije jer bi se to kosilo sa administrativnom podelom nadležnosti domova zdravlja: prijavljen je u drugoj opštini, u Aleksandrovcu.

Tuga Momčilo Pecić nad grobom sina Dejana, Foto M. Anđela

- Bilo mu je malo bolje, želeo je da se odmori i poslušala sam ga - priča nam Dejanova tetka Vidosava Đidić. - Sutradan, 8. jula, probudili su ga teži bolovi. I, krenuli smo u Aleksandrovac. Pred Domom zdravlja smo bili oko deset. Na šalteru Hitne dočekala nas je medicinska sestra. Tražila mu je zdravstveni karton! Kažem joj: "Ženo, ostao u Beogradu, a šta će mu, vidiš da mu je loše, zar hoćeš da umre ovde..." A Dejan, stvarno, nije ni prenosio zdravstveni karton kad se iz Železnika doselio i, prijavio u Aleksandovac. Onda je iza šaltera usledila paljba: "Šta vas briga, dođete iz Beograda, pa šta?! Ovde muljate i mutite, a ja da igram pred vama. Tamo vas neće ni da pogledaju. I ja bih volela da sam sestra u Beogradu. Uostalom, idi gore kod direktorke, pa vidi s njom neka ti ona otvori karton."

Vidosava svedoči:

- Kazala sam Dejanu: "Da im sve ovo polupamo." Samo se savio i odgovorio mi: "Tetka, ja to ne mogu." Takav je bio. Miran, povučen u sebe otkako je brata izgubio. Ovde jeste našao mir a mislio je da je našao i spas. Šta mu je direktorka rekla, ne znam, samo znam da nisam slutila najgore. Rešili smo, ići ćemo sutradan u Brus, tamo moj brat Momčilo ima neke dobre ljude koje poznaje, pomoći će. I otišli smo u Brus. Oni koje je poznavao Moma nisu bili, a oni koji su bili već su se spremali da pođu kući.

Svedok Tetka Vidosava Đidić, Foto M. Anđela

Vratili su se u Milentiju. Dejan je uzeo lek protiv bolova. Zaspao je. I nije se probudio.

- Brao sam maline, te nesrećne subote, 10. jula. Vidim neke komšije dođu do vinjaga pa se vrate - govori otac Momčilo Pecić.

- Onda sam čuo da je jedan kazao: "Momo, Dejan ti je umro." Tada sam umro i ja.

U Domu zdravlja u Aleksandrovcu negiraju svedočenje Vidosave Đidić i optužbe ojađenog oca koji upravo deo zaposlenih u ovoj ustanovi poziva na odgovornost za smrt sina.

Direktorka dr Veroslava Đorđević Tomić je izričita:

- Nakon provere svih službi i razgovora sa lekarima koji su radili 8. jula, nakon pregleda protokola Hitne službe i elektronskog kartona, nijedno lice imena Dejan Pecić se nije javljalo Domu zdravlja.

 

DR ĐORĐEVIĆ: NIKOG NE VRAĆAMO

NEGIRAJUĆI, u ime ustanove i zaposlenih, navode da su se oglušili o etiku ne ukazavši pomoć koju je od njih tražio Pecić, dr Veroslava Đorđević Tomić kaže:

Foto S. Babović

- Nije moguće da nekome u ovoj ustanovi nije pružena pomoć samo zato što nije imao medicinski karton. Ovde su, bez ikakvih problema, primani i testirani pacijenti sa strane i tokom najvećeg špica epidemije.

RAZMRSIĆE SE KLUPKO

MOMČILO Pecić je ovih dana zatražio da ga primi doktorka Đorđević Tomić. Nije odgovorila. On je, potom, zakucao na vrata pravnika Doma zdravlja predočio mu sve što je važno da zna o ponašanju medicinske sestre koja je odbila da primi Dejana, ali i direktorke koja dopušta takav odnos zaposlenih prema pacijentima.

- Svuda tumaram, razumeju ljudi, samo oni koje prozivam u mišjim su rupama. Šta misle koliki su, naspram moga bola - govori nam između dva jauka nesrećni otac.

- Opet, još ima ljudi. Pre dva dana bio sam i u Opštini. Primio me, da nisam čekao ni trenutka, načelnik Opštinske uprave Milan Mitić. Saslušao me i odmah pozvao savetnicu za zaštitu pacijenata. Dao sam joj izjavu i mislim da će se polako klupko razmriti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (8)