OVO je vreme vozova koji lete šinama, terorističkih napada i virusa korona. Svi ti strahovi i brzine slivaju se, alhemičarski smešani u putničkoj retorti, na peron železničke stanice.

Kartu sada već i gotovo obavezno kupujete preko interneta. Dizajneri železničke kompanije uvek se potrude da svaki čas izmene izgled elektronske stranice i maksimalno vas zavedu prilikom rezervacije, tako da nikada niste sigurni jeste li upali na zvaničnu adresu i u kom obliku će vam stići bileta.

Imam kod kuće, u fioci, za uspomenu na proteklo vreme, odštampano desetine različitih formata.

Prošlo je vreme štampanja. Biper na ekranu telefona, i ušli ste. Bipera na čelu, kojim bi se eventualno izmerila temperatura među dve hiljade ljudi gusto zbijenih na jednom mestu, nema.

Oštro oko mlade dame s železničkim kačketom na temenu skenira sadržaj bagaža u potrazi za nevidljivom oštricom sakrivenog bodeža ili fitilja nedovršene bombe.

RENDOM sudbine konačno vas bezbedno smešta u brzi voz koji skraćuje razdaljine.

PROČITAJTE JOŠ - Zapisi iz Pariza: Elektronika nam uzima dušu

Ta Francuska sada i nije toliko prostrana i beskrajna, kad s jednog na drugi kraj zemlje stignete za otrpilike tri sata, koliko je potrebno da se šinama preleti od, na primer, Pariza do osamsto kilometara udaljenog Eksa u Provansi. Poštanska kočija za vreme Luja Šesnaestog ovu razdaljinu prevaljivala je za solidnih trinaest dana.

Na stočiću, kafa. U ogledalu lica, plavo svetlo telefona.

Dok ljubičasti mrak polako otkriva dveri dana, kroz prozor astronomskom brzinom promiču krajolici i menjaju formu hitrošću kojom kralj metamorfoze Arturo Braketi presvlači svojih trista pedeset odela. Treptaj oka, od kišne svežine kontinentalnih šuma do kapljica esencijalnih ulja iz zakržljalog mediteranskog rastinja. Zemlja se, usput, skupila u pranju.

UBRZANE geografske sekvence se herojski smenjuju bez hirurških maski na licu, mada sam, po naknadnom kartogramu iskolačenih izraza, zaključio da je bar nekoliko njih pomislilo kako bi bilo dobro da baš sada imaju jednu, dok nonšalantni putnik, kasnih srednjih godina, u njihovoj neposrednoj blizini ispaljuje rafale kašlja buljeći drugim poslom u onaj mobilni telefon od koga njegovi obrazi poprimaju bolesno plavu boju, kao da ne vlada epidemija, kao da ljudi nisu uznemireni i kao da se to njega ama baš ništa ne tiče.

To su isti oni koji, kad stignu na destinaciju, detaljno pretražuju džepove pre nego što polako otvore vrata od automobila, skinu jaknu, spuste je na suvozačevo sedište složenu tako da se ne izgužva, tri puta gore-dole pomere dužinu sedišta pre nego što pronađu idealnu razdaljinu do volana, precizno, s dva prsta, iznad glave našteluju retrovizor, isprave pantljiku pojasa pre nego što ga vežu, priključe mobilni telefon da se dopuni i oposle još ponešto, sve dok ih sirena ne upozori da nisu gospodari vremena i prostora i da su iza sebe napravili podužu kolonu. Takvima, u ovom vozu, telefon nije na vibraciji, ali grlo jeste.

TAJ automobil, po izlasku iz voza, pale na dužicu oka.

Jedino putnici i dalje kotrljaju one iste, stare, izlizane i mnogo puta do sada upotrebljene kofere koji putuju na već istrošenim točkićima, džangrljaju po hrapavom staničnom betonu i prave nesnosnu buku, podstičući svojim tandrkanjem putnu groznicu.