ZAPISI IZ PARIZA: Večni Gavran

PARK Monsuri. Nastao po želji Napoleona Trećeg i prefekta Osmana, da ozdrave Pariz i usade mu nova pluća. Na prilježan način, kako se to radilo u devetnaestom veku, rasprostrli su valovit teren, sa usponima i padovima, veštačkim grotlovima i kaskadama, idealnim pejzažom i jezerom punim nekog ribljeg sveta. Igra svetlosti, nad njihovim glavama. Krljušt premeće boje. Riblja koža najavljuje jesen. Na proplanku, porodični izlet. Fruštuk na ćilimu. S leđa, odomaćena banda gavranova šunja se sigurnom korakom. Kolovođa vreba. Čeka da dete okrene glavu, a onda bez ustručavanja stupa na tuđu scenu. Otima sendvič i nestaje u granju. Njegov slavodobitni let završava u fotografskom zapisu.

ULICA Žorža Braka. Na broju šest, nekada je ovde stvarao svojevoljno raščinjeni fovista koji je kao Pikasov vrli sekundant kapetanski uplovio u kubističke vode, razotkrivajući tako novi svet. Niz kaldrmisane tokove, sjuruje se onaj isti sunčev slap. Uz ulične obale, iza zmijolikih ograda od kovanog gvožđa, zarasle u bršljen i puzavice, pomaljaju se niske zgrade od cigle i kamena, pulsirajući u stilu secesije, ar dekoa i ponekog zalutalog vajmara. Tu, u isto vreme, svakodnevno hoda poslednji fovista Milan Konjović, dok pod ovim nebom neumitno nastaje njegova plava faza. Na tačku Konjovićevog hoda iznenada sleće gavran. U kleštima vilice steže komad tvrdog hleba. Ostaje slika da svedoči.

Pročitajte još - ZAPISI IZ PARIZA: Kroasan

PARK So. Neprimetne vazdušne struje savijaju ravnomerne pliseve po kanalu pravih geometrijskih linija kraljevskog baštovana Andrea le Notra, koji je ovaj vodeni lavirint izlio za Lujevog ministra finansija Žan-Batista Kolbera i njegovog sina. U brišućem letu, crni gavran ustremljuje se kljunom na akvarel. Raširio krila u širokom rasponu, razmeće se umetničkim stilom i aerodinamikom. Nad perjem, kovrdžaju se nebeske impresije. Vazdušni repovi postaju jači, useci u vodi dublji. Strmoglavi se, pušta se u slobodnom letu, zloslutno grakne, a onda, u poslednjem trenutku, zakovrne na topolu. Zauvek je ovekovečen dok nagoveštava oluju.

ULICA Bobur. Imenom lepog zamka, dotiče iz Sene, putem gde su nikle prve slamenice, na trasi budućeg bedema Filipa Avgusta. Prisustvujem, tu, na otvorenom teatru pokreta, pozorišnoj predstavi za jedno lice. Gospodin gavran u elegantnom crnom fraku otmeno se nagnuo na pijedestalu gradske korpe za smeće i iz nje prefinjenim potezom vadi na svetlo dana bleštavi predmet. Filigranski kucka po staniolu i raspakuje iznenadni poklon. Učtivo podiže obrvu, isprsi se, okrene levo, pa desno, odstoji tako još koji trenutak, pa prhne u nepoznato. Ukočen u pokretu, na snimku.

ATELjE Vladimira Veličkovića. Večni gavran punjen vatom, gord na postamentu, mutnim pogledom premerava taširani pod. Promenio je do sada u životu hiljadu poza. Kljucao, otkidao, uzletao, pretio, sladio se, otimao, slutio, graktao, sve ostajući nem.

Svi ovi gavranovi, posle, sleću na Vladin blind-ram.