NI posle 25 godina ruka pravde nije stigla krvnike monstruoznog zločina krajem maja 1995. godine na ozrenskoj koti Podcjelovo, nad 56 pripadnika Prnjavorske lake brigade VRS. Počinioci tog jednog od najtežih zločina u proteklom ratu, gde niko od ranjenih i zarobljenih nije ostao živ, su pripadnici tzv. Armije BiH Trećeg (Zeničkog) korpusa, te domaći i strani mudžahedini u sastavu zloglasnog El Mudžahida, pod komandom Sakiba Mahmuljina.

U dve velike muslimanske ofanzive, na prnjavorske branioce koridora sa Ozrena do opkoljene Vozuće, nestalo je ukupno 113 boraca. Ni posle dve i po decenije, na nekadašnjem Ozrensko-vozućkom ratištu (u delu FBiH), još nisu pronađeni posmrtni ostaci 15 Prnjavorčana, osmorice iz majske i sedmorice iz julske ofanzive 1995. godine.

Mnogi od ekshumiranih, pronađeni su žicom vezanih nogu, bez glava ili drugih delova tela.

U Sarajevu je pred sudom BiH u toku i peta godina maratonskog procesa protiv Sakiba Mahmuljina, poznatog kao čoveka od posebnog poverenja Alije Izetbegovića, ali i mudžahedinske jedinice. Inače, zvanične jedinice Zeničkog korpusa i kako se pokazalo tadašnje ćelije Al Kaide.

Tužilaštvo BiH, međutim, u optužnici protiv Mahmuljina izostavilo je, tačnije uopšte nije uvrstilo majski masakr Zeničkog korpusa. Rasim Delić, komandant tzv. ABiH, u haškom procesu osuđen je 2008. na tri godine zatvora, zbog “okrutnih zločina koje su počinili mudžahedini nad zarobljenim Srbima”. Delić je, međutim, ubrzo preminuo, pa je prvostepena presuda automatski postala pravosnažna.

Iz Udruženju ratnih zarobljenika “Vijenac, Vozuća i ostali” podsećaju da je nakon osuđujuće presude glavnokomandujućem muslimanske vojske Delića, iz haškog Tribunala pravosuđu BiH naloženo da pravdi privede i sve ostale islamističke zločince.

-Sramna i skandalozna je činjenica da su i posle 25 godina izvan dometa pravde desetine i stotine pripadnika tzv. ABiH, čije su ruke do ramena krvave u ozrensko-vozućkom zločinu. Zatamnjivanje zločina nad Srbima i svojevrsno ruganje pravdi je i iz optužnice protiv Mahmuljina izostavljanje majskog masakra Zeničkog korpusa-ogorčeni su u ovom regionalnom udruženju sa sedištem u Doboju, mada su, kako ističu, i postojeći dokazi sasvim dovoljni za najstrožu kaznu ratnom generalu od najvećeg poverenja Alije Izatbegovića i mudžahedina.


Sakib Mahmuljin

Započeta 27. maja muslimanska ofanziva ostala je kao jedan od najkrvavijih presedana u dosadašnjim ratovima, da niko od 56 nestalih nije ostao, tačnije razmenjen živ.

-Tužilaštvu je bilo dovoljno samo da pregleda film Pres službe Odreda El Mudžahida. Na filmu se, sem odsečenih glava i izmasakriranih tela, jasno vide i živi, zarobljeni pripadnici Prnjavorske brigade. Kasnije su masakrirani i godinama skrivani, a i dan-danas se mnogi vode kao nestali. Jasno je da je reč o klasničnom i jednom od najvećih ratnih zločina-kategorični su u Udruženju “Vijenac, Vozuća i ostali”.

Kao na mnogim srpskim stratištima, ispostavilo se da je, gotovo neverovatnim spletom okolnosti, ipak, majski masakr preživeo jedan čovek! Bio je to, tada 43-godišnji Veljko Grujić, koji se 9. januara 1996. iznenada pojavio na razmeni kod Sanskog Mosta. On je, posle 13 dana tumaranja i lutanja, zarobljen, nadomak Zavidovića (FBiH), u dubini neprijateljske teritorije. U nesreći imao je sreće, jer su se domaći i strani mudžahedini već bili povukli, pa su ga zarobili zavidovićki Teritorijalci. Pre toga, ostavši bez municije, tri dana je sa drveta gledao orgijanje i maskr nad zarobljenim saoborcima.


Veljko Grujić

Ovaj danas, teški invalid sa donekle zaceljenim prelomima tela i oštećenog sluha, priseća se da su trećeg dana na traktore tovarili ranjene i mrtve. O svemu je svedočio pred haškim istražiteljima, ali ne i pred pravosuđem BiH, jer majski masakr Mahmuljinovog Zeničkog korpusa nije mu ni uvršten u optužnicu. Uprkos svedočenju jedinog preživelog, odsečenim glavama i žicama na nogama i rukama mučenika!

SPAS “ODOZGO”

JEDINI koji je preživeo majski masakr, Veljko Grujić, priseća se da mu je uspelo da, opkoljen i bez municije, bukvalno za pola koraka pred mudžahedinima se popne na drvo visoko dvadesetak metara. Dobro se seća i da je pred goniocima izustio: “Bože, ne ostavljaj me!”

-I danas sam ubeđen da sam “odozgo” čuo reči-“Popni se gore!”, od Boga, od svog anđela čuvara. Četvrtog dana, kad se sve stišalo, odlučio sam da se spustim niz drvo, odjednom sam osetio da ne mogu da ni da se pomaknem. Tek tada sam shvatio da sam opasačem vezan za granu-kazuje za “Novosti” Veljko Grujić.

UGAŠENA “ZVEZDICA”, SVETSKI MOĆNICI I MUDžEHEDINI

MEĐU mnogobrojnim tragičnim srpskim sudbinama, posebno je dirljiva i čemerna ona prnjavorske porodice Sandić. Majka Milena Sandić je, tog kobnog juna 1992., voljom svetskih moćnika, izgubila tek rođeno čedo, kojem nije stigla ni ime da da. Bila je to jedna od 12 banjalučkih beba “zvezdica”, koje su postale deo srpske tragične istorije u prošlom ratu. Tragična sudbina Sandića, koji su jedan od simbola srpskog stradanja, zaokružena je tri godine kasnije, kada se među žrtvama majskog masakra našao i otac Radomir, pripadnik Vojske VRS. Otac te voljom svetskih moćnika naprasno ugašene “zvezdice”-kćerkice, kkao saznajemo, živ dospeo u ruke krvožednih domaćih i starnih mudžahedina. Pronađen je i sahranjen 18 godina po nestanku.