Rafal prekinuo detinjstvo

BILO mi je tek 13 kad sam se suočila sa jednim od najstrašnijih prizora svog detinjstva.

Potpisano primirje, a mi deca s Grbavice jedva smo dočekali tih nekoliko dana, pa da "u miru" izađemo ispred zgrade, skočimo koju lastiša, aberečke-abertude, ili u nekom prolazu uhvatimo smešak prve simpatije.

Gledam kroz prozor, a on "baca" pogled na ambulantu, nekih 30 do 50 metara ispred mene. Gledam kakvo je vreme, šta da obučem i hoću li prvo po Dajanu, Sanju ili Stašu. Da potrčimo bez straha, konačno, bez grča da će igru da nam pokvari neki od snajperista sa okolnih sarajevskih hotela i nebodera.

Dan je predivan, prvi prolećni zraci zagrevaju nam dušu, srce. A svaki sličan podgreva i nadu da će uskoro rat da stane. Pa još i primirje, hej - pa sreći nigde kraja. Sigurno će i roditelji biti mekšeg srca, pa nas pustiti da danas ostanemo do mraka. Sigurno.

Dok obuvam patike tri broja veće, poklon tetke iz Nemačke (koja je, čini se, više nego ikada, slala samo gluposti, u vreme kad nismo imali ni pošten doručak) i šuškavac koji se prenosi s kolena na koleno, zovem brata u drugu sobu, urlam iz petnih žila i govorim: hajde, ne puca se, imamo 48 sati da se izlandramo do besvesti!

Stojim i gledam na ulaz ambulante, i moj entuzijazam da ću da napustim stan kroz koji minut, ništa ne može da poremeti. Ništa, do sirena ambulantnih kola koja su nekog dovezla. Kakav nesklad! Ptice cvrkuću, sunce halapljivo probija kroz oblake i prašinu, i zvuk sirene... Nešto se tu ne uklapa.

Kola su dovezla nekog, a onda odjurila u pravcu iz kojeg su pristigla, iz pravca Hrasnog. Domalo, eto ih opet. Opet sirena, opet jurnjava. Ptice su prestale da cvrkuću. A i sunce je počelo da se povlači.

Niko više nije mislio na primirje. I opet sirena... Pa opet! Četiri puta!

Šta se zaboga dešava - pitala se mama, posmatrajući s balkona ulaz u ambulantu, a i sama je došla sa Vraca, gde je ceo rat radila u vojnoj ambulanti i spasavala živote po prvim linijama.

Njenu zabrinutost pokušavala sam da prekinem glupim uskočicama, između ostalog, pokušavajući da je ubedim da se radi sigurno o nekom baš starom čiki, kome je možda otkazalo srce od starosti, pa ga tako vozaju više puta gore-dole... Sve u nadi da mi ipak neće zabraniti da izađem napolje. Ali, nije mi baš pošlo za rukom.

Odgurnula me je prema unutrašnjosti stana i o našem izlasku više nije bilo govora. Izletela je u papučama napolje, sa njom i tata, a onda su se vratili sa strašnim vestima:

- Poginule su dve devojčice, Milica i Nataša, pogodio ih snajper sa "Lorisa" - rekla nam je mama.

Muk...

U jednom trenu, ceo svet je stao, moja nada da ću konačno izaći napolje, cvrkut ptica. I sunce se ugasilo, kao i mala razigrana srca devojčica. Milice i Nataše, koje su poput mene, sat vremena pre nego što su poslednji put skočile za lastišom, stajale kraj prozora i razmišljale šta obući na ovaj "praznik", praznik zvani primirje, i kako nadoknaditi višemesečno zatočeništvo...