KAD Obrad Milić (82), diplar, guslar, ojkač i zdravičar iz Žegara kod Obrovca, zasvira ili zapeva, koža se naježi, u grlu zastane knedla, a i suza zna da se otme. Čuju se tada i vide svi zvuci i slike moćnog Velebita - fijuk vetra kroz kamenjare i klisure, gromko ojkanje čobana, "pesme" zrikavaca, meket koza, kliktanje sokolova, žubor Zrmanje...

Za gotovo 70 godina, Obrad je od zaborava sačuvao najizvorniju, gotovo arhaičnu bogatu muzičku tradiciju Srba iz Dalmacije. Etno-muzikolozi čak tvrde da su neki zvuci i "note" u 21. vek stigle samo zahvaljujući njemu.

- Nešto sam čuo, a nešto sam sam dometao - kaže nam Obrad, jedan od najznačajnijih i najsvestranijih srpskih etno-muzičara našeg vremena.

Rad mu je donosio i mnogobrojna priznanja, nastupao je širom sveta, ali kaže da mu je najvažnije odličje stiglo nedavno. Na jubilarnom 25. "Sijelu tromeđe", održanom u Strmici kod Knina, dobio je novoustanovljenu nagradu "Rade Matijaš", koja se dodeljuje za zasluge u očuvanju i promociji narodne tradicije sa prostora tromeđe Bosne, Like i Dalmacije, a nosi ime po jednom od osnivača ove kulturne manifestacije, dugogodišnjeg dopisnika "Večernjih novosti" iz Knina.

- Srce mi je zaigralo kad sam čuo da ću prvi poneti ovo priznanje - ushićeno govori Obrad. - To mi je nagrada od mojih zemljaka. Za sve ove decenije, uvek mi je bilo najteže pred njima svirati, jer oni znaju šta su diple s mehom i bez meha, a šta ojkalice, groktalice, kantalice i pesme na bas. Razaznaju svaku nijansu, svaki ton, a greške ne trpe.

Još kao dečačić u žegarskom zaseoku Bogatnik, Obrad je, od oca Bogdana, najpre savladao sve tajne gusala. Sramota je bilo, kaže, da muška čeljad u rodnom selu čuvenog uskoka Janković Stojana ne zna svirati i pevati uz gusle.

- Žegar je poznat i po diplama, pa su me s vremenom i one privukle - priča Obrad. - Njima sam se s vremenom malo više posvetio. Ali, za razliku od guslanja, sviranje na diplama, sa mehom ili bez njega, učio sam sam. Išao po vašarima i selima, i posebno pažljivo slušao najboljeg od svih: diplara Todora Komazeca. U srce mi se uvukao svaki njegov zvuk, i dok ne bih sve odsvirao kao on, nisam odustajao od učenja. Kasnije sam sam ponešto smišljao i dodavao. Danju sam radio u šibenskom preduzeću za puteve, a noću u Žegaru svirao diple. I, eto sad smo tu smo gde smo, a biće kako Bog odredi.

Obrad Milić ,foto Boris Subašić

Svaka bora na licu ovog krepkog starine ima svoju krajišku priču. Od onih veselih, šeretskih do teških, stradalničkih i izbegličkih. Sa svojim zemljacima iz Kninske Krajine delio je i dobro i zlo. Tako je bilo i zlokobnog avgusta 1995. kada je, kako kaže, prvi put pomislio da Žegar više videti neće.

- Unesrećeni i tužni krenuli smo putem spasa, u Srbiju - seća se Obrad. - S porodicom sam uspeo da se smirim u Stanišiću kod Sombora. No, moj brat Todor tada nije hteo da krene, želeo je da ostane na svome. I stradao je. Na kućnom pragu ubili su ga neljudi. Njega i još po dvojicu Milića i Jarića. Ni grob ne znam tačno gde mu je. Kažu u zajedničkoj grobnici, ali ko će znati u kojoj. Mnogo ih je tamo tih nesrećnih dana iskopano.

Pročitajte još - Čubrilović: Oluja - najveće etničko čišćenje

No, ni velika porodična tragedija, ni zgarište preostalo od rodne kuće nisu sprečili Obrada da se prvom prilikom, već 1998, vrati rodnom Žegaru. Bio je jedan od prvih povratnika. Dobio je i penziju, ali kuća nikada nije potpuno obnovljena. Zato sada i živi na relaciji Sombor - Žegar. I deca i unučad sada žive u Srbiji, ćerka u Rumenki, a sin u Somboru.

Foto Lucijano Grmovšek

- Osvajači su poverovali da će "Olujom" i sve naše korene počupati, ali žilavi smo mi - govori Obrad. - Oduvek je Žegar bio prostor burne istorije, čestih ratova i smenjivanja carstava i država. Žegarani su bili često prinuđeni da napuštaju zavičaj, ali su mu se uvek vraćali ili bar potomke dobro naučili gde su im koreni. Leti se to najbolje vidi, kad čitav bukovički kraj oživi, kada dođu deca i unuci, pa razbiju čemer samoće, nesigurnosti, siromaštva... Naša pesma nije ništa drugo nego zov drugima da ne zaborave svoje, da se vrate na svoje, da žive. I Žegar živi gde god da nam je kuća.

I pusti moćni glas Obrad Milić, da završi svaku dalju priču, jer ojkačka pesma će kaže sve reći: "Nema raja bez rodnoga kraja, od Žegara ljepšeg zavičaja"...


NAJBOLjI NARODNI SVIRAČ

OD 1975. godine, Obrad Milić je učestvovao na festivalima širom Jugoslavije, od Opatije preko Rijeke, Zagreba i Sarajeva do Beograda. Njegovo sviranje dipli deo je muzike u filmu "Braća po materi" Zdravka Šotre. Do početka rata devedesetih, njegovo tradicionalno sviranje i pevanje često se moglo čuti na radijima Knin, Zagreb i Beograd. Odlikovan je brojnim priznanjima za doprinos narodnom stvaralaštvu, a na državnoj smotri folklora u Beogradu 1980. proglašen je najboljim narodnim sviračem.

Foto Z.Jovanović

DEBI ALBUM U 78. GODINI

DIPLAR Obrad Milić svirao je i na albumu "Žegar živi" čuvene etno-umetnice Svetlane Spajić, koji je uvršten u petnaest najboljih svetskih izdanja u 2008. na World Music European Charts. Svetsku premijeru imao je u Londonu, jer je "Žegar živi" podržao producent Endru Kronšo, eminentni britanski umetnik i muzički kritičar. Svoj debi album sa 20 etno-melodija Obrad Milić je snimio 2015. godine, u 78. godini.