BEZ unikatnih, samo za nju izrađenih papuča, krajem prošlog veka na severu Vojvodine nijedna devojka se nije mogla udati. Bile su sastavni deo miraza, a što su one bile lepše i što je više pari imala, to je devojačka sprema bila bogatija, a snaša se u novom domu više cenila.

Iako se danas miraz ceni po nekim drugim stvarima, a po ulici nosi druga vrsta obuće, bunjevačke papuče, ukrašene zlatnim ili srebrnim vezom s vojvođanskim motivima, i sada su neizostavni deo svake kuće bačkih Bunjevaca. Da ovaj vredni deo tradicionalne nošnje ne padne u zaborav, najzaslužniji je Subotičanin Dejan Kovač, jedini “papučoš” u Vojvodini, koji tehnikom starom skoro dva veka, potpuno ručno, izrađuje prelepe bunjevačke papuče.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Bež`te cure, stižu polivači

- Da se razumemo, nisam papučar nego “papučoš” - na samom početku priče insistira Kovač, inače po struci građevinski tehničar. - To je mađarski naziv na zanatliju koji se bavi ovim izuzetno starim i retkim umetničkim zanatom. On vuče korene još iz vremena Turaka koji su bili na ovim prostorima i koji su sa sobom doneli tradiciju nošenja papuča i nanula. Bunjevci su prihvatili papuče i počeli da ih ukrašavaju na jedan svoj, vispren i poseban način.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Čekaj me kod sedmog stuba

Umeće izrade papuča svoj vrhunac imalo je između dva svetska rata, kada je samo u Subotici radilo 50 majstora “papučoša”. Do šezdesetih godina Bunjevke su nosile svečanu nošnju po gradu, a nedeljom, posle svečane mise, iz katedrale su išle na korzo u raskošnim svilenim haljinama i svečanim papučama. Sem Bunjevaca, papuče su tada nosili i Srbi, Mađari, Šokci, Nemci, Slovaci, ali i svi drugi narodi. Razlikovale su se samo po šarama, jer su se svi trudili da ih ukrase na specifičan način.

Alat kojim su radile četiri generacije majstora

Vreme i razvoj industrije učinili su svoje. Stariji se sećaju da je šezdesetih godina minulog veka još bilo majstora koji su na subotičkoj mlečnoj pijaci prodavali ručno izrađene papuče, ali i da je tužno bilo gledati kako ljudi prolaze kraj šarenih tezgi a da na njih ni pogled ne bace. Tako su “papučoši” polako “pozornicu” prepuštali mašinskoj izradi jeftinije i moderne obuće. Jedna po jedna, zatvarane su “papučoške” radionice. Poslednji aktivni zanatlija bio je Laza Kujundžić, fudbaler Spartaka, koji je s mnogo ljubavi pravio bunjevačke papuče. Svoj kompletan alat, na kome je četiri generacije izrađivalo tu obuću, čika Laza je pre 14 godina poklonio Kovaču, koji i sada njime stvara svojevrsna umetnička dela.

Papuče su se usklađivale sa nošnjom

- Tu su panj, miholj, tronožac, drveni kalupi, noževi, šila, bičkije, čekić, originalne kartonske modle poslagane po veličini... Ništa se ne radi industrijski i sve je urađeno od prirodnih materijala - objašnjava nam Kovač, demonstrirajući na delu nastanak jednih papuča. - Goveđi krupon se najpre iseče po kalupu, malo se pokvasi u vodi da bi bio savitljiv, a onda se đon buši šilom i spaja sa oglavljem. Zatim mora da “prenoći” da bi se osušio.

Bunjevke u Tavankutu u radnoj nošnji i papučama


Sutradan pripremam umaku u veličini papuče, ona se “kljuka” ovčijom vunom da bi bila meka za petu, a na oglavlje se stavlja pliš sa određenom mustrom. Tu je i mala drvena peta, koju su nekada majstori ručno tesali nožićem. Svi ukrasi su od zlatnog ili srebrnog konca s karakterističnim motivima floralnog karaktera, a najvažniji motiv veza je klasje, jer smo ravničarski narod koji se oduvek bavio poljoprivredom, a klas predstavlja novi život, hranu, novi hleb...

Kovač godišnje napravi i po stotinu pari

Tehnologija je prilično spora, nastavlja priču Kovač, neki procesi moraju da se ponove nekoliko puta, ali je u tome i najveća čar. Za jedan par ima otprilike tri dana posla.

Po starim običajima, čim se rodi žensko dete, majke i nane su odmah počinjale da mu pripremaju štafir za udaju. Tako, još dok devojka nije stasala, ona je imala kompletnu posteljinu, donji veš, običnu i svečanu nošnju, svilu koja se donosila iz Liona, krune od vlaska, vezene papuče za svečane prilike i kožne za svaki dan, kao i one za “odanje” po salašu.

- Sreća pa i danas postoje porodice u Subotici koje poštuju tradiciju i naručuju papuče za posebne prilike. To je uglavnom za venčanja, jer svekrva i danas dariva buduću snaju zlatom vezenim papučama, a kada mlada u ponoć skine belu i obuče crvenu haljinu, tada obuva papuče i počinje okretanje mlade - pojašnjava Kovač svadbeni običaj kod Bunjevaca za “Vojvođanske priče”.

- Ipak, mnogo ih više naručuju kulturno-umetnička društva, a godišnje napravim između 50 i 100 pari papuča. Mali narodi u globalizaciji gube svoj identitet i zato je važno da se očuvaju ovakvi stari zanati, u kojima se očituju duša jednog naroda, bogata tradicija, prošlost i ljubav prema baštini.


KUPUJU I GASTARBAJTERI

ČESTI kupci papuča su ljudi iz dijaspore - Australije, Kanade, Nemačke...

- Kada dođu na odmor, mnogi naruče jedan par i kažu da ih drže kao suvenir na najlepšem mestu u kući, da ih podseća na to ko su i odakle su - napominje Kovač.


Kovač pokazuje kako se izrađuju bunjevačke papuče

DRVENE PETE PRAVILI STOLARI

IZRADA tradicionalnih papuča uključuje i druge zanate. Đon se radio od goveđe kože, koju su majstori štavili, drvene pete pravili su stolari, kanap koji se koristio za šivenje papuča pravili su štrangari, ovčijom vunom punila se umaka, pa su radili i vunovlačari...

NOSILI IH I MUŠKARCI

IAKO su najlepše i najupadljivije ženske i dečje, papuče su nekada nosili i muškarci. One su bile napravljene od čvrste i jake crne kože, koja se zakivala drvenim klinovima u đon, jer nije bilo lepka. Tako načinjene mogle su da izdrže mnogo godina rada na salašu i bile su trajnije od današnjih industrijskih.

Bunjevci u nošnji pre Drugog svetskog rata Foto Istorijski arhiv Subotice