ČESTO su životi pisaca zanimljiviji i uzbudljiviji od njihovih knjiga i doživljaja njihovih junaka. Srpskoj javnosti ostali su gotovo potpuno nepoznati mnogi događaji iz života naših klasika. Mnogi malo poznati ili nepoznati detalji iz života privlačili su više pažnje čitalaca od romana, drama ili pesama. Oni su danas srpski klasici, i istorija književnosti glanca njihove biste, a bili su živi ljudi, imali svoje "male tajne".

Priča da je između Isidore Sekulić i Ive Andrića postojalo nešto više od prijateljstva ostala je obavijena velom tajne do današnjih dana. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neka opipljiva dokumenta govore da ova storija sa Isidorom ne pripada jednoj od njih. Po svedočenju Nade Mirković, supruge dr Nikole Mirkovića, autora najznačajnije studije o Andriću između dva svetska rata, Ivo je još dok je živeo u Zagrebu najpre bio zapao za oko, a po dolasku 1919. u Beograd, postao i velika ljubav Isidore Sekulić.

Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao vrlo pouzdano s obzirom na to da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg jedinog nobelovca pronađeno je i jedno Isidorino pismo, kao i dve njene razglednice. Najsimptomatičnije je pismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice, 12. oktobra 1919. godine. U njemu iskusni dubrovački gospar pita mlađeg kolegu: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?". Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ako ova slatka ljubavna tajna i ne može da se dešifruje, postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se sa pouzdanom sigurnošću mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate.

Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i režirao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Đ. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom glumačkom prvencu nije baš proslavio. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitim glumcem Ivom Raićem. Njih dvojica su dugo zajedno planirali da u Splitu otvore jedno "drugačije pozorište". Do toga, iz nepoznatih razloga, nikada nije došlo.

Od ljubavi do mržnje i natrag Radoje Domanović

POZORIŠTE je po svemu sudeći bilo tiha patnja i još jednom velikanu naše književnosti. Danas se gotovo i ne zna da se pesnički bard Jovan Dučić bavio i dramskom literaturom. Interesantno je da se ovaj podatak ne pominje ni u jednom posleratnom izdanju Dučićevih sabranih dela, kao ni u piščevim biografijama i bibliografijama. Dve njegove drame, međutim, izvedene su u izuzetnim prilikama. Prva pod nazivom "Osloboditelj", bila je posvećena kralju Petru I Karađorđeviću i izvedena je po okončanju Prvog svetskog rata na londonskoj pozornici. Povodom krunisanja Petra Mrkonjića, u Narodnom pozorištu u Beogradu 8. septembra 1904. prikazane su Dučićeve istorijske slike u jednom činu "Krunisanje Dušanovo", "Sablja besmrtnog vožda Karađorđa" i "Apoteoza Karađorđu". Nijedno od ovih Dučićevih dramskih ostvarenje nije štampano i gubi im se svaki trag.

Kad smo već kod Karađorđevića, ostalo je nepoznato da je kralj Aleksandar bio uspešan prevodilac Maksima Gorkog. Literarne tvorevine Gorkog u Srbiji su bile poznate i prevođene samo nekoliko godina posle njihovog nastanka. Prvi prevod Gorkog na naš jezik bila je njegova "Pesma o sokolu" koju je preveo i objavio 1900. Nikola Nikolajević. Tu istu pesmu, mnogo uspešnije, preveo je, bolje reći prepevao i kralj Aleksandar, ali je taj njegov prevod objavljen tek posle njegove smrti 1935. godine u "Kalendaru" Kola srpskih sestara. Najlepše mladalačke godine kralj Aleksandar je proveo u Rusiji i sasvim je prirodno što je odlično poznavao ruski jezik. Međutim, ostaće velika nedoumica zašto se pored toliko velikih ruskih pesnika odlučio da prevede Gorkog, već tada poznatog radničkog borca i proleterskog pisca.

Isidora Sekulić iz 1912. godine

MALO poznate detalje iz života naših velikana istoričar književnosti Dragoljub Vlatković sabrao je u knjigu "Čitanka tajni" u kojoj može da se otkrije da je recimo čuveni Branislav Nušić bio i naš prvi filmski kritičar. U "Politici", u njegovoj rubrici "Iz beogradskog života", početkom februara 1908. godine, pod naslovom "U bioskopskom pozorištu", pojaviće se prva kritika nove umetnosti.

Ben Akiba, bio je to njegov pseudonim, objavio je kritiku jednog filma lascivne, gotovo pornografske sadržine. Iz samog teksta se vidi da se naš poznati komediograf nimalo nije oduševio "golicavim pričama". Piše kako mu se nisu dopale zato što "trepere i dršću", i dodaje:

"Kad ozbiljna slika i dršće ne mari, ali kad pikanterija dršće, onda to više nije pikanterija." U tekstu dalje se bavi reakcijom publike i opisuje ponašanje jedne udovice, mladog bračnog para i nekog sveštenika. O ostalim gledaocima kaže: "Najviše je bilo onih koji o moralu tako strogo sude."

Andrić nikada nije dešifrovao vezu sa Isidorom Sekulić

Ovo nije, međutim, jedino Nušićevo drugovanje sa filmom. U skeču koji je tridesetih godina ovog veka snimalo poznato bečko filmsko preduzeće "Saša-film", glumio je i naš znameniti komediograf. Nažalost, po svedočenju poznatog hroničara filmske umetnosti Raleta Zelenovića, nije sačuvana nijedna kopija tog filma.

DANAS ništa nije neobično da se konstatuje da su pojedini književnici u svađi iz ideoloških, sujetnih, a najčešće iz interesnih razloga. Uzmimo samo polemike koje su u prvim godinama ovog našeg stoleća vodili Dobrica Ćosić, Vidosav Stevanović i recimo Bora Ćosić... Ili da zbog ličnih sukoba sada imamo dva udruženja književnika...

Međutim, tako je bilo i pre jednog veka. Odavno je pao veo zaborava na jednu žestoku svađu između Stevana Sremca i Radoja Domanovića. Uzrok je bila Domanovićeva kritika Sremčevog romana "Vukadin", koja je objavljena u listu "Odjek" za 1896. godinu. Interesantan je podatak da se ovaj književno kritičarski Domanovićev "poduhvat" više nigde ne spominje. Ni u predratnom, ni u posleratnom izdanju "Sabranih dela" velikog satiričara.

Jovan Dučić se bavio dramskom literaturom

Stevan Sremac je ovaj roman, pod nazivom "Karijera praktikanta Vukadina", prvo objavljivao u nastavcima, u časopisu "Brankovo kolo" za 1896. i 1897. godinu, ali samo jedan deo u dvanaest nastavaka. Ostatak će biti nastavljen tek posle deset brojeva. U međuvremenu Domanović je napisao kritiku na objavljeni deo romana, koja, naravno, nije bila nimalo prijatna po Sremca. Radoje Domanović se okomio na Sremčevu rečenicu da je "pandurska služba taman stvorena za naš narod koji nema velikih ambicija i ne voli velika naprezanja". Ovo je malo zbunjujuće jer je i satiričar vrlo često ismevao pandursku uslužnost i ropsku poslušnost režimu.

Ali, ni Sremac mu nije ostao dužan. U kasnije objavljenim delovima romana do detalja je opisan smeten i smešan "profesor Radoje". Domanović je, naravno, u to vreme bio profesor.

Nešto docnije dva velikana naše književnosti, za kafanskim stolom, uz rakiju i vino, su se izmirili. Kada je 1903. godine u celini objavljen roman "Vukadin", umesto "profesora Radoja" - pisalo je "profesor N. N.". Možda je ovde mesto da spomenemo da o ovoj dvojici, kao i još mnogim značajnim književnicima, nije napisana iscrpnija biografija. Ko zna kakve se, u svim tim biografijama, kriju tajne.

Laza Lazarević

LAZINA VELIKA LjUBAV

MNOGI naši savremenici misle da je velika ljubav Laze Lazarevića bila Švabica Ana Gutjar. Ona je, međutim, samo tešila piščevo srce ranjeno Amorovom strelicom na kojoj je pisalo "Jelica". Nikad prežaljena Lazarevićeva draga bila je zapravo Srpkinja, zvala se Jelica Milinović i bila je ćerka oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u komšijskoj bašti, ugledao je mladu devojku i - namah se zaljubio. Od njenih kika, osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Pa ni kad je otišao na studije u Berlin i upoznao Anu, studentkinju pevanja, kćerku vlasnice pansiona Pauline Gutjar, gde je stanovao za vreme studija.