HRANITELJSTVO U SRBIJI: Dug detinjstvu bez detinjstva

NE ZNAM da li smo se pozdravili otac i ja. Voleo bih da se sećam da me je poljubio. Da jeste, možda bih se sećao, jer se toga seća svako srećno dete. To je trenutak koji te greje, koji te snaži. Daje ti nadu da rastanak neće dugo trajati. A nas dvojica smo se upravo tada rastali. Njegov put je vodio njegovoj novoj porodici, moj se završio ovde, u Miloševcu... Ni maminog zagrljaja ne sećam se iz tog vremena. Sećam se samo da su me ruke nepoznatih ljudi zagrlile, ovde, kao da sam njihovo rođeno dete.

Ovako započinje priču Mile Petrović, nekadašnji mali miloševački "kolonac", danas, kako kaže, otac petoro dece. Troje rođenih u braku sa suprugom Mirom i dvoje koje su prihvatili da u harmoniji ove porodice zaleče rane detinjstva. Da postanu svoji ljudi, spremni da odgovore izazovima života i vremena, kao što je u tome uspeo njihov hranitelj.

- To je dug mom detinjstvu, bez detinjstva - kaže nam Mile Petrović, koji je u Miloševac doveden kao petogodišnjak. Doveden, i tu ostao. Školovao se, oženio, zaposlio, formirao porodicu. Danas se nada unucima i, posebno, da decu, brata i sestru iz Svilajnca izvede na pravi put, kao što su i njega njegovi hranitelji.

Zaplakao je dok je govorio o "svojoj" najmlađoj deci - štićenicima. Kroz suze i grcaj je upitao: "Zašto to 'svojoj' stavljate u navodnike. Oni su stvarno moji. Oni su brat i sestra mojoj deci. Među njima je neizmerna ljubav. Možda i ne možete da zamislite tu veličanstvenu radost kad se sretnu. I ja, koliko plačem od tuge ličnog detinjstva, toliko plačem i od sreće što mi je povereno da, kao što je meni pružena roditeljska ljubav hranitelja, uzvratim na isti način.

Vreme prošlo, godina 1986. Puštamo Mileta Petrovića da govori, jer su u ovoj priči pitanja suvišna...

Mile (u plavoj košulji) sa hraniteljima Radovanovićima

- Rođen sam u Zemun Polju. Imao sam pet meseci kada su se otac i majka razveli. Svako je na svoju stranu otišao. Svako od njih je svoje porodice formirao. Otac me je, kao bebu, odveo baki u njegov zavičaj, u Krupac kod Prokuplja. Negovala me je, baka, do pete godine... Majka je otišla u Sloveniju. Otac ostao u Zemun Polju... Kada sam napunio petu godinu, doveo me je u Miloševac, u dečju koloniju za nezbrinutu decu. Primila me je moja hraniteljica Dragica Lukić u svoju porodicu. Pamtim njene ruke. Pamtim prvi tanjir tople supe. Pamtim osmeh njene dece koja su rasla u skladnoj porodici...

... U Miloševcu sam završio četvrti razred. Ali na raspustu je došao otac i vratio me, kao, kod sebe. Pamtim nove, za mene potresne slike. Otac je imao svoju ženu, svoje dete - moju sestru. Ništa me tamo nije veselilo. Samo me savijalo i ubijalo. Ja sam bio dete drugog reda. Nisam izdržao i vratio sam se u Miloševac u peti razred. Ali u novu hraniteljsku porodicu mojih Radovanovića, mame Savete i tate Voje. Bili su izuzetni ljudi. Prema meni, kao da sam njihov, rođeni...

Raspust kraj Morave

... Kažu da sam bio dobro i vredno dete. Učio sam, ne samo u školi, već i na njivi, u domaćinstvu koje me je spremalo da ja budem domaćin. Posle osnovne upisao sam Trgovačku školu. I uspešno završio. Na jednoj tinejdžerskoj ekskurziji, na moru, gde sam boravio sa mojim sudbinskim drugarima, upoznao sam jednu devojčicu. Miru, iz Bosne. Dopisivali smo se... Prva ljubav je bila i poslednja. Iz Miloševca sam otišao u vojsku, a posle sam ovde doveo Miru. Ovde su nam se deca rodila. Ovde je sada naš dom. Ovde će biti i moj večiti dom...

... Pre neku godinu supruzi sam ispričao da bih želeo da i u naš dom, poput drugih miloševačkih domova, primimo nečiju decu kojoj su potrebne ljubav i toplina. Mira je znala da sam dete iz razorenog braka. Razumela me je. Tako su se našoj porodici pridružili brat i sestra iz Svilajnca. Tako se njihova sudbina spojila sa mojom. I sve činimo da zacele rane svog detinjstva. Mene su Lukići i Radovanovići, moji hranitelji, naučili kako se leče rane...

... Mada sam bio gnevan, ljut, razočaran... Zabolelo me, ipak, kada mi je otac umro, pre dvanaest godina. Boli me i to što mi je majka daleko i što me ostavila. Nisam ih nikada pitao šta sam im i da li sam im, ikada, išta značio u životu. A oni su se, sami, preda mnom, kada sam već postao čovek, pravdali. Otac: "Majka je kriva." Majka: "On je kriv"...

... Sad, kad se svega toga setim, kažem sebi: Bog me pogledao, hranitelji podigli... Da sam sa roditeljima ostao, onakvim kakvi su bili, možda nikada čovek ne bih postao. A, eto, postao sam. I ponosan sam na to što sam bio kolonac u Miloševcu. I, sad, kad pružim ruku, pozdravljam se sa poznatim i nepoznatim, kažem: Ja sam Mile Petrović - kolonac, otac petoro dece.

Centar za porodični smeštaj u Miloševcu

SAN KRATKO TRAJE

Sanjam, ponekad, moje detinjstvo. San kratko traje. A kad se probudim, odlazim do kreveta moje dece iz Svilajnca. Gledam njihova lepa lica. Čitam crte... Posle se vratim miran i srećan što su u našoj kući, Mirinoj i mojoj, uz našu decu, našli onu toplinu koja je meni nekad davno pružena, u ovom lepom Miloševcu.

PORODICA JE SVETINjA

Moja porodica su moji hranitelji, kao što su moja i Mirina deca. To je svetinja. I nema blaga kome bih je podredio, jer me detinjstvo uputilo u vrednost porodične topline i sloge. Tako se, ponekad, zapitam, šta je to sa ljudima koji ne shvataju vrednost porodice. Moja je obaveza da u te vrednosti uputim svako svoje dete. Rođeno, jednako kao i prihvaćeno da u našoj kući stasa, kao što sam ja u krilu nerođene majke.

Sutra: Rastanci su najteži