Smederevska Palanka: Tezge za rađanje, umiranje i između

TO je nama naša borba dala... da imamo tezge i mangala - peva ovdašnji trgovac svim i svačim, Ljubiša Pajić. - Nije važno čime se trguje, važno je da se preživi. Tezga je za to, tzv. preživljavanje. A, mangala? To ti je za vešanje, tj. umiranje... Ono, brate, tj. sestro, ona sprava kad svinja sazre za oproštaj sa životom... a onda je posle nastupajuće smrti razapnu na tu spravu "mangala". Uzmu joj najpre creva i džigerice za kavurmu... ispolutaju onda rebra, slaninu za salamuru... posle je ponovo razapnu u sušaru, puste joj dim... Posle sve to nose u mesaru, da zaradi kasapin... Neko nosi i u zamrzivač, pa čuva u dubokom ledu do Đurđeva danka... Tada završi u kupusu, kobajagi svadbarskom... E, tako ti je i s nama, nekadašnjim radnicima, nekadašnje "Goše".

Smederevska Palanka, mi smo na ovdašnjem buvljaku. Raširio se pijac na nepreglednom poligonu na kome se vežba preživljavanje. Bio bi ovo buvljak kao svaki, možda, da nije gastarbajtera koji iz brojnih evropskih prestonica ovde donose i nude svoju robu. Garderobu, pokućstvo, delove nameštaja, belu tehniku, elektronske uređaje... i ko zna, šta sve ovde nema. A nema - šta svega nema!

- Za sitniš, brate, dajemo - govori Milanka Ilić, tri decenije u Beču oblačila tamošnje mrtvace u "Komunaliji". Zaradila tamo i penziju, a posle počela da "sprema" po kontejnerima ondašnje prestonice. Našla... ma, nema šta tamo nije našla: tanjire, lampe, figurice od porcelana, lutke, torbe, košulje... i sve to donela u zavičajnu Palanku. I postavila na tezgu.

- Ko ovo kupuje? Kupuju svi: gospoda i negospoda - kaže nam Milanka. - Sve ih ja skeniram. I vidim... Nema tu gospode. Sve ti je ovo sirotinja. Pod kaputom odnesu dva umesto jednog džempera. I ja ih ne pitam, ne vičem za njima: vratite. Znam šta je sirotinja i šta je muka.

Na ulazu u buvljak zarđala tabla. Na njoj piše: Eksperimentalni centar Goše! Iza je polegla žičana ograda. Iza nepregledno polje sirotinje. Ove, koja nešto prodaje. I one, koja, kao, nešto kupuje.

- Samo gledam. To mi smiruje živce. To je terapija - govori Malina Savić, ovdašnja, a nekadašnji radnik Goše. - Penzija 13.5000. I šta da kupim za te pare od kojih mi ne ostaje ništa dok platim struju, komunalije... Šta da ti, sestro, od toga ostane. U četvrtak sam kupila lutku. Za unuke. A onda mi sin javio: nećemo doći, ne možemo. To me u srce pogodilo.

Nedaleko, cvrči roštilj. Miris draži nozdrve. Ima i pečenja. Ali, para, uglavnom, nema. Seljaci iz okolnih sela doneli vino, domaće, prodaju, kažu, tek da "pokriju" proizvodnju. Rumeni se vino u staklencima, ali je ovde malo onih koji mogu da ga kupe.

- Vidi, bato, tj. sestro: sve što zaradim, ja na pečenje i vino potrošim. Nije život hiljadu godina. A kad bolje pogledam... i ovakav kakav je naš život, nikakav je. Ako treba da umrem, nek umrem sit i pijan - govori, a kao da recituje, Jovan Radojević, zadnja pošta Rača Kragujevačka, ulica "Lepe Brene".

Iz sata u sat sve je više tezgi na buvljaku... i nema, šta tu još nema... Na istoj tezgi: pomade, lekovi, beli luk "zimac", beli krompir "kenebek", turšija... ćilimi, posteljina, vezenina... poslednje zalihe iz porodičnih škrinja... ikone, svećnjaci, gobleni... nijedna uspomena porodična nije preko 500 dinara.

- Došlo je, eto, do ikone - kaže Jorgovanka Milojević. - Ako misliš da mi je lako da Svetog Luku ispostavljam buvljaku? Nije! A teže je kad ti dođu deca, a ti nemaš da postaviš ni slavski ručak... ma ne pitaj me kako mi je.

Na jednoj tezgi dremaju kučići. Pružili se preko ćilima od 300 dinara. Na stari servis za rakiju, barem sto godina star, naslonili glavu. Kuja Vida brižno ih prati. Zvonce joj na vratu još ne zvoni za uzbunu, pa njeni štenci miruju na oktobarskom suncu.

Ko zna koliko bi trajao monolog Vide Grujić, da je nije prekinuo glas:

- Pošto kuče, gospođo?

- Nipošto - odgovorila je. - Da nije njih, ko bi mi se još obradovao. Nema ovde pošto. Ostavi taj povodac, magarče jedan.

Potencijalni kupac se okliznuo na list kupusa koji je ova žena čistila da ostatak glavice skuva sa pola kile slanine, zarađenim proteklih dana od prodaje davno zaboravljenih knjiga: "Godine raspleta" (S. Milošević), "Tebi, moja Dolores" (S. Božović). Prodavala je i ploče kojekakvih, davno zaboravljenih, estradnih umetnika, školske torbe i - glave od lutaka.

Zaista, kupac u metafori klizanja i padanja na kupusovom listu nije shvatio da je pijaca klizava, u svakom smislu, pa i u metaforičkom. Onda se, kao uvređeno i vaspitno zapušteno dete, ustremio na - ašov, koji je ova žena nudila sa svoje tezge.

- Pošto ovaj ašov? - prosto je vikao.

- Nipošto - odgovorila je Vida i opsovala.

Na kraju, potencijalni kupac Vidinih štenaca i vlasnica istih našli su se u kafani "Čeze", nadomak buvljaka. Posao koji se tu nastavlja ima svoju posebnu draž. Ali, to nije tema.