Vodenica koja vekovima ne staje

TRANZICIJA me je kao vremeplov vratila vekovnoj porodičnoj tradiciji. Od struga u fabričkoj hali vratio se reci, vodeničnom kolu i kamenu. U vodenici sam sopstveni direktor i radnik, sekretar i komercijalista. Isturene filijale moje firme nalaze se na obali i bukovima Drine gde često pecam, ali poslovni partneri me lako pronalaze. Grlatiji me dozivaju, a finiji koriste mobilni telefon čiji je broj na izlogu radnje, šeretski priča Radosav Marković, poslednji vodeničar na ušću planinske rečice Rače u Drinu.

Današnja vodenica crvenog krova, sa zidovima od lepo srezanih i uklopljenih brvana, s modernom opremom i električnim osvetljenjem nalazi se na prastarim temeljima, koji se vekovima održavaju kao neuništivo kameno korenje. Njih nisu iščupale ni mnoge vojske koje su harale Podrinjem, ni plahovita Drina koja kad podivlja nosi i kamenje.

Na temeljima današnje, vekovima su stajale stare vodenice u kojima su se krili hajduci i ustanici, kraj čijih su ognjišta guslari dolazili krišom da pevaju o izgubljenom srpskom carstvu održavajući žar u srcu potlačenog, a nepokornog naroda. Radoslavu Markoviću vodenica je postala utočište od tranzicije.

- Gledao sam nemoćno kako mi uništavaju fabriku. Tresao sam se od straha pitajući se kako ću ishraniti porodicu - seća se Marković.

- Otac me je posavetovao da dižem ruke od posla u fabrici ili ću poludeti. Poslušao sam ga i s braćom obnovio zapuštenu dedinu vodenicu, u koju nisam dolazio od detinjstva. Ovde sam se preporodio.

Sa setom se vodeničar seća detinjstva kad su ga u dedinoj vodenici uspavljivali zvuci čeketala koje je čangrljalo na vodeničnom kamenu i monotoni huk belih slapova vode na vodeničnom kolu.

- U to vreme mlevenje je bilo mnogo sporije pa su u vodenicama postojale sobe u kojima se živelo. U njima su utočište nalazili progonjeni, društvo usamljeni, a kraj ognjišta su se rađale i raspredale legende - kaže Marković. - Jedno od najčuvenijih predanja je ono o vodeničarima - vampirima, kakav je bio čuveni Sava Savanović. Kao i sva deca plašio sam se tih priča, sve dok mi deda nije poverio da su vampiri u stvari bili - švaleri.

Sagovornik „Novosti“ objašnjava da su „snajke“ koje su žito i kukuruz donosile iz udaljenih sela često morale da zanoće čekajući da mirisno brašno poteče ispod vodeničnog kamenja. Pošto su vodenice obično bile na osami, nije bilo svedoka koji bi videli šta se pod zavesom noći u njima odigravalo.

- Ponekad bi se snajke vraćale kući s crvenim pečatima oko vrata i izgovarale se da ih je neka nečista sila, vampir, napao te noći. Tako mi je bar deda pričao - šeretski zaključuje Radosav Marković, poslednji vodeničar s Rače.