Velika Ivanča: Trinaest grobova na jednom mestu

LJUBIŠA Bogdanović, čovek koji je ubio trinaestoro ljudi, među njima i svoga sina i majku, preminuo je u četvrtak u Urgentnom centru u Beogradu u 14 časova. U momentu kada je stalo ubičino srce, tela njegovih žrtava već su bila smeštena u mrtvačke kovčege u kapeli Kliničkog centra.

Posmrtni ostaci Ljubišinog sina Branka i majke Dobrile porodica je dopremila u četvrtak posle podneva, kako bi po ovdašnjim običajima, jednu noć počivali u rodnoj kući. Učinjeno je to po želji kćerki Bogdanovića, Slavice i Zorice. U četvrtak po podne u Veliku Ivanču prevezena su i tela Velimira i Olge Mijailović.

Tela ostalih žrtava biće dopremljena u petak pre podne u seosku Crkvu Svetog Dimitrija. Tu će biti održano opelo.

Velika Ivanča, u petak, na večni počinak ispraća trinaestoro svojih meštana, ubijenih u utorak ujutro, u stravičnom masakru Ljubiše Bogdanovića, rođaka i komšije nevino stradalih.

Malo ljudi je čekalo pokojne, koje je otac i sin, iz ko zna kojih razloga, lišio života, a porodici utisnuo večiti pečat i prokletstvo da dok žive, ni krivi ni dužni, savijaju glave zbog Ljubišinog zločina.

Iz dvorišta Bogdanovića, u kome nisu želeli pristup novinara, čuo se jauk kćeri, za bratom i bakom, teško povređenom majkom Javorkom i očevim zlom.

Foto: tela Branka i Dobrile dopremljena u porodičnu kuću Bogdanovića, gde je i započet zločin

- Zašto, Ljubiša, da ovakve dane živimo, da ih ne preživimo - čuo se jauk Javorkinog brata Živomira Starčevića. Brat ubice, Radmilo, jedva da je imao snage da se osloni na kapiju.

Gotovo istovremeno, kada su u zaselak Stubline, mesto zločina i mesto nemerljive tuge, dovezli prve Ljubišine žrtve, njegovog sina i majku - dovezeni su i Mijajlovići, Olga i Velimir.

- Ne bismo mogle da im uskratimo želju da ne budu ispraćeni iz kuće koju su podigli, kako su nam govorili, da imamo odakle da ih ispratimo - kazuju ćerke Mijajlovića Gordana i Dragana.

U trenutku kada su dvoje supružnika nošeni od kapije do kuće, jauci su zaparali selo.

- Majko moja, zar da ovako ulaziš u svoj dom - čuo se glas ćerke Dragane.

Jauci iz dvorišta Mijajlovića sudarali su se sa jaucima koji su se prolamali iznad i ispod - iz kuća Despotovića, ali i Stekića. Ove dve porodice sa Ješićima, odlučila su da tela njihovih nastradalih budu dopremljena zajedno, u petak u deset sati.

Meštani Ivanče, kao u svakoj neprilici, poranili su u četvrtak da srede selo - prilaze, korito reke Besne, groblje, crkvu.

Sve živo se podiglo da dostojno, na poslednje putovanje isprati trinestoro svojih komšija, rođaka i prijatelja.

Da dočekaju ukopnike i sveštenstvo iz Eparhije šumadijske. U posao se uključilo i mladenovačko komunalno preduzeće, Elektrodistribucija. I svi, čija je pomoć selu ovih dana potrebna.

- Ali, i u žalosti, kao vazda u radosti, mi smo zajedno. Celo selo, kao jedno, kao porodica. Tako je otkad pamtim. Tako smo se držali i izdržali.

Sveštenik Dejan Milanović potvrđuje da je ovo selo zaista uvek bilo selo dobrih ljudi. Mirno i solidarno. Priča nam da su mu, kad je on stigao, seljani obećali: mi ćemo kuću da ti sagradimo. Tako je i bilo.

- A vidi sad, šta jedan čovek može da učini, da nas sve iz temelja zaljulja - govori sveštenik. - Da je bio pijanica i propalica, pa da se od takvog i nadaš zlu. A nije. Jeste bio prek čovek, ali je bolje od svih umeo da brine o drugima.

Ljubiša Bogdanović, kako svih ovih dana od počinjenog zločina govore njegove komšije i rođaci, zaista je bio stub Stublina, zaseoka u kom je živeo, u kom su živele njegove žrtve. Za porodice koje je zavio u crno, bio je istinski i oslonac i zaštitnik. Pomagao im i u sreći i u nesreći. Malo ko iz kuće žrtava i, posle svega, o njemu ne govori kao o lošem čoveku.