Tajni vojni pakt između FNRJ i Amerike: Komunistička Jugoslavija stub južnog krila NATO

Piše Boris Subašić

utorak, 07. 07. 2020. u 10:45

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Комунистичка Југославија стуб јужног крила НАТО

Pripadnici delegacija NATO ne jednoj vežbi JNA 1952 Foto Medija centar Odrbana

Svi vojni ugovori sa SAD, od komunikacione i saobraćajne infrastrukture, i planova u slučaju sovjetske invazije, ostali su funkcionalni do pada Berlinskog zida
TITO je posle sukoba sa Staljinom 1948. pretvorio socijalističku Jugoslaviju u prikrivenog člana zapadne vojne alijanse. U američkim strateškim planovima ona je imala status oslonca južnog krila NATO u ratu protiv Sovjetskog Saveza i država Varšavskog pakta.

To je bio pravi razlog ogromnih isporuka oružja iz SAD ranih pedestih godina, koje su SFRJ u to vreme, po arsenalu, učinile četvrtom vojnom silom u Evropi. Prema američkim procenama, odbrana Grčke bila bi neodrživa bez Jugoslavije, pa je formiran Balkanski pakt Jugoslavije sa članicama NATO, Turskom i Grčkom, o zajedničkoj odbrani od SSSR.

Jugoslovenska javnost je u to vreme uveravana da nema odstupanja od puta ka komunizmu i da je reč o lokalnom sporazumu koji sa zapadnom Alijansom nema veze. Neki ovdašnji istoričari će i danas reći da ne treba preuveličavati ulogu ovog saveza.

Dugo skrivani arhivi, koji još nisu u potpunosti dostupni, pokazuju nešto drugo.

- Naše odbijanje da formalno pristupimo NATO ima opravdane razloge. Želimo da sačuvamo dosadašnji status u spoljnoj politici i to radi toga da bismo mogli da odigramo svoju ulogu među manjim zemljama sovjetskog bloka. Mi tu ulogu možemo odigrati, ali je uslov da ostanemo van Atlantskog pakta. Već dosada možemo da kažemo da takva naša spoljna politika pokazuje određene rezultate... Naš stav nepristupanja Atlantskom paktu s druge strane ne znači da smo protiv Atlanstkog pakta kao takvog. Već danas imamo određenu saradnju sa Atlantskim paktom. Cilj nam je isti... U vezi s tim prelazim na Evropsku odbrambenu zajednicu... Ako bi Evropska odbrambena zajednica imala širi karakter, ulazak Nemačke u zajednicu bio bi od ogromnog značaja za stabilizaciju Evrope, a naročito za stabilizaciju sa vojnog gledišta - preneo je Tito predsedniku Turske Bajaru jugoslovenski pogled na savezništvo sa Zapadom tokom razgovora održanih u njegovoj rezidenciji 13. aprila 1954. godine.

LjUBLjANSKA VRATA I POLIGON "KRIVOLAK"

AMERIKA je snabdevala Jugoslaviju naoružanjem i opremom pre svega da bi zaprečila Ljubljanska vrata, uski tenkoprohodni pojas ravnice među Julijskim Alpima. Po zapadnim procenama, s početka Hladnog rata, ako bi Sovjeti ovladali ovim prostorom, njihovi tenkovi bili bi za 48 sati u Parizu. Drugi značajan pravac bio je Moravsko-vardarski prolaz ka Grčkoj. Za njegovu odbranu američkim novcem je sazidan ogroman podzemni kompleks u "Krivolaku", u današnjoj Severnoj Makedoniji, za smeštaj desetina hiljada jugoslovenskih, grčkih i turskih vojnika koji bi ga branili. Kada se raspad Jugoslavije posmatra u tom svetlu, stvari izgledaju drugačije. U kratkom ratu u Sloveniji JNA kao da je jedva čekala da izgubi. Posle povlačenja iz jugoslovenske republike Makedonije, ista JNA je skidala i prekidače iz kasarni, ali nije uništila infrastrukturu "Krivolaka", u koju su odmah ušli američki vojnici. U njemu su i danas.

OVAJ dokument iz Arhiva J. B. Tita postao je poznat javnosti tek posle 2000. godine.

Ni Grci, ni Turci, s kojima je Jugoslavija potpisala Balkanski pakt, čiji je najvažniji deo bio ugovor o vojnoj saradnji, nisu znali da je Jugoslovija već uveliko sarađivala sa vodećim zemljama NATO: SAD, Velikom Britanijom i Francuskom.

O tome svedoči i donedavno najstrože poverljivi Zapisnik sa razgovora tripartitno-jugoslovenske vojne konferencije održanih 1953. u Vašingtonu.

Pripadnici delegacija NATO na jednoj vežbi JNA 1952.

- Ponovo ističem da ćemo se mi boriti u ovom ratu kao jedan tim - ponovio je više puta američki general Idlmen tokom sastanka na kome su jugoslovenski generali dali kompletnu sliku Jugoslovenske armije da bi dobili potrebno naoružanje i opremu za usaglašeno delovanje sa NATO u ratu sa Varšavskim paktom.

Ovom skupu je prisustvovao tadašnji jugoslovesnki vojni vrh, general-pukovnici Ljubomir Vučković, Danilo Lekić, Martin Dasović, Viktor Bubanj, kontraadmiral Bogdan Pecotić i general-major Franc Poglajen.

Tada je dogovoreno da se odabrani jugoslovenski oficiri šalju na školovanje i specijalističke kurseve u SAD, da bi operativna saradnja bila moguća.

Svi tada napravljeni vojni ugovori i planovi sa NATO zemljama, ili preciznije sa Amerikom, od komunikacione i saobraćajne infrastrukture, baze i planova u slučaju sovjetske invazije, ostali su funkcionalni sve do pada Berlinskog zida. Najbrojnije i najbolje opremljene jedinice "A formacije" u JNA, bile su do poslednjeg trenutka postojanja SFRJ okrenute istoku Evrope.

DANAS možemo samo da primetimo neobičnu lakoću s kojom je vrh JNA lako prepustio oblasti za koje je NATO imao najviše interesa. Iako je od tada prošlo trideset godina, to je i dalje tabu tema. Kao i veza Tita i NATO. Postoji napadno omalovažavanje ove teme, guranje pod tepih, čak i poricanje da ona postoji.

Arival Hariman

Da li to može da znači da priča nije završena? O tome je teško govoriti, a da se ne uđe u oblast teorije zavere. Pregledajući otvorene arhivske dokumente upadljiva je povezanost ljudi umešanih u stvaranje američko-jugoslovenskog vojnog pakta sa ljudima koji su bili uticajni za vreme jugoslovenske krize, ali i na postjugoslovenskom prostoru.

Primer je Frenk Vizner Mlađi, sin Frenka Starijeg, visokog funkcionera CIA, koji je bio u prvom američkom timu koji je dogovorio tajnu vojnu pomoć SAD Jugoslaviji. Vizner Mlađi nama je poznat kao specijalni izaslanik SAD u pregovorima za status Kosova u vreme kada su Albanci samoproglasili nezavisnost srpske pokrajine.

ULOŽENO STO MILIJARDI DOLARA

DEVEDESETIH godina prošlog veka objavljeno je nekoliko različitih podataka o tome koliko su SAD i druge vodeće zapadne zemlje uložile u održavanje Titovog režima. Prema jednima radilo se o gotovo stotinu, a prema drugima 102 milijarde dolara, prema paritetu vrednosti američke valute iz 1988. Orijentacije radi, taj iznos je bio gotovo tri puta veći od celokupne ratne štete koja je Jugoslaviji naneta u Drugom svetskom ratu. Ma koliko veliki, to je ipak samo deo strane pomoći Titovoj Jugoslaviji. Posle njegovog pomirenja sa Hruščovom, Sovjeti su Titu 1956. oprostili ceo dug od 822 miliona rubalja.

Mnogi potomci diplomata, generala i obaveštajaca hladnoratovske Amerike i Titove Jugoslavije nasledili su i njihov uticaj kao posrednici, lobisti, pregovarači, posmatrači, biznismeni.

Utoliko je zanimljivije vratiti se na početak priče u 1948, kada zvanično dolazi do sukoba Tito - Staljin.

Depeše iz Ambasade SAD u Beogradu govore nešto drugo, da je Broz još od 1947. pokušavao da uspostavi vezu s njima.

- Otpravnik američke ambasade Džon Kebot je još u februaru 1947. godine predlagao pretpostavljenima u Vašingtonu strpljenje u odnosima sa Titom, kojem "... nije trebalo zalupiti vrata pred nosom". U junu je primećivao da Jugosloveni "... možda neće uvijek slepo slijediti ruske instrukcije", kao i da "... s obzirom na sujetu Tita i njegovih saradnika, ne bi bilo iznenađujuće ako im ponekad ne zasmeta to što nisu gospodari u sopstvenoj kući" - navodi istoričar dr Ivan Laković.

Staljinu su zaista počele da smetaju velike Titove ambicije, naročito formiranja Jugoslavije kao balkanske federacije sa Bugarskom pod Georgi Dimitrovom i Enverom Hodžom, kome je za ulazak Albanije u tu neostvarenu državu poklonio Kosovo. Kap je prelilo otvoreno Titovo mešanje u građanski rat u Grčkoj, zbog čega su zapadni saveznici, zbog kršenja dogovora o zonama uticaja, Sovjetima zapretili ratom.

Koča Popović i grčki ministar spoljnih poslova Stefanopulos

Američka administracija u početku nije verovala u odmetništvo Tita, koji je važio za glavnog Staljinovog čoveka u najjužnijem bastionu SSSR, koji je u Evropu širio "dinamični i ekspanzivni komunizam".

TITO je znao da saginjanje glave pred Staljinom i smena sa mesta šefa Jugoslavije u sovjetskom bloku znači i fizičku likvidaciju, a slična sudbina je čekala i njegove najbliže saradnike.

Počela je grozničava potraga za novim zaštitnikom. U bipolarnom svetu, to je mogla biti samo Amerika.

Pregledajući tadašnje jugoslovenske novine vidi se da je sukob Tito - Staljin skrivan od javnosti mesecima nakon što je započeo, čak je antizapadna retorika bila agresivnija nego obično. Bila je to samo kupovina vremena da bi se sprečili eventualni nemiri zbog činjenice da su Sovjeti prekinuli sve programe pomoći Jugoslaviji koja opustošena u ratu nije imala snage ni da proizvede dovoljno hrane za stanovništvo, a kamoli da se vojno suoči s Varšavskim paktom.

Broz se u strahu od sovjetske invazije sklonio na Bled, gde ga je posetio Judžin Blek, predsednik Svetske banke. Ubrzo su iz Amerike počeli da stižu hrana i oružje.

PERIFERNA ODBRANA

- UPOREDO sa sazrevanjem strategije takozvane periferne odbrane Evrope, američki GŠ postaje skloniji ideji da se Jugoslaviji pomogne u vojnom materijalu. Krajem avgusta, on zaključuje da treba preduzeti sve moguće korake radi isporučivanja vojne opreme Jugoslaviji. Stejt departmentu je u tom smislu naloženo da upozna Josipa Broza Tita sa ovakvim stavom američke vlade i pružena je podrška u vezi s njegovim predlogom da se formira tripartitno telo SAD, Velike Britanije i Francuske, koje bi koordiniralo izradu programa eventualne vojne pomoći Jugoslaviji - piše istoričar dr Dragan Bogetić.

Javnost nije znala za hladnoratovski uslov pod kojim je ona dobijena. Amerika je tražila da prvo bude nahranjena jugoslovenska vojska, da bi mogla da se bori u slučaju sovjetskog napada. U javnosti je došlo do preokreta i novine su pisale naširoko o "sovjetskom imperijalizmu", kao donedavno o anglosaksonskom.

Ko nije dovoljno brzo reagovao i shvatio novi kurs, završio je u jugoslovenskom gulagu, na Golom otoku.

- Sukob Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1948. rezultirao je unošenjem niza značajnih novina u hladnoratovsku obojenu i blokovski, bez ostatka, podeljenu medunarodnu zajednicu. Jednu od takvih novina predstavljala je, svakako, i saradnja Jugoslavije, kao komunistički opredeljene države, sa SAD i zapadnoevropskim zemljama - zapisao je istoričar dr Dragan Bogetić.

Već 1949. Stejt department je razmatrao vojnu podršku Jugoslaviji, čemu su se u početku oštro protivili Generalštab i Ministarstvo odbrane. Već sledeće godine dolazi do preokreta.

Predsednik Truman sa generalima Ajzenhauerom i Brdlijem

Vašington, Pariz i London su u avgustu 1950. počeli da usklađuju ovlašćenja stalne radne grupe za vojnu pomoć Jugoslaviji, ali je, po američkom mišljenju, taj posao išao presporo.

- U Stejt departmentu sazrela je ocena da se rad ove tripartitne grupe treba svesti na obavljanje tehničkih poslova, a da SAD moraju samostalno planirati političku akciju, to jest iz sopstvenih izvora obezbediti potrebnu opremu i oružje. Uporedo sa javnom i neskriveno propagandističkom akcijom oko odobravanja pomoći u hrani, tri sile su nastavile u dubokoj tajnosti dogovaranje o eventualnoj vojnoj pomoći Jugoslaviji - navodi dr Bogetić.

SAD su bile nezadovoljne radom zapadnoevropskih saveznika, pa je američka vlada odlučila da u najvećoj tajnosti sama pokrene pitanje vojne pomoći Jugoslaviji u direktnim kontaktima sa njenim predstavnicima.

STALjINOV ORDEN

TITO je, zbog potpisivanja vojnog sporazuma sa dvema članicama NATO u proleće 1954, posetio najpre Tursku, a potom i Grčku. Paktom parafiranim početkom juna 1954, armije ovih triju zemalja dobile su od SAD zadatak da od Sovjeta brane Sredozemlje. Tito je pakt potpisao u svečanoj beloj maršalskoj uniformi, sa Staljinovim Ordenom pobede na grudima. Noć uoči ovog svečanog čina mladi grčki komunisti su, prilikom dočeka jugoslovenskog predsednika u pirejskoj luci u Atini, bacali letke: "Dole Tito, izdajica", "Tito, napolje iz Grčke".

Čovek za kontakt bio je advokat, diplomata i obaveštajac Vladimir Velebit, koji je i tokom rata tesno sarađivao sa predstavnicima zapadnih misija u Titovom štabu, Aleksandriji, Londonu i Bariju. Velebit je u pismu Staljina i Molotova Titu, još pre rezolucije Informbiroa, bio označen kao britanski agent najvišeg ranga, o čemu je pisala čak i moskovska "Pravda". Velebit je otišao u Vašington kao šef delegacije u pregovorima sa Svetskom bankom i 29. novembra 1950. mu je otvoreno ponuđena vojna i politička podrška.

- Ovu ponudu je Velebit, posle opsežnih konsultacija sa svojom vladom, prihvatio. Američkom predstavniku predao je detaljan popis Jugoslaviji potrebnog oružja i opreme, koji je prethodno sačinio jugoslovenski Generalštab. Ubrzo posle toga, 27. januara 1951, Milovan Đilas, ministar jugoslovenske vlade, stigao je u, kako je napomenuto, privatnu posetu Velikoj Britaniji - navodi dr Bogetić.

Međutim, pravi razlog Đilasove posete je bio neformalan zahtev Jugoslovije za dobijanje vojne pomoći od Francuske i Velike Britanije. Bila je to dvostruka igra, jer Britancim tada nisu znali da je Tito isti zahtev već uputio SAD.

Tenkovi M-47 paton na vežbi 5. vojne oblasti 1956. godine

- Velebit je u Vašingtonu nastavio diskretno, ali uspešno, vojne kontakte. Već 3. februara 1951. on biva obavešten da SAD prihvataju dostavljeni popis oružja. Dan pre toga, u Stejt departmentu pripremljen je memorandum u kome je bila sadržana odluka Vašingtona da Jugoslaviji, bez ikakve naknade, isporuči naoružanje i vojnu opremu u vrednosti od oko 15 miliona dolara (tada je dolar bio 5-6 puta vredniji nego danas) - piše dr Bogetić.

Britanci su 8. marta 1951. poslali Stejt departmentu, radi konsultacije, spisak oružja i opreme koje je tražio Đilas. Amerika se saglasila ne otkrivajući sopstveni aranžman sa Jugoslavijom.

- Na sastanku Tripartitnog komiteta za vojnu pomoć, u Vašingtonu 9. aprila, doneta je odluka o potrebi hitne pomoći Jugoslaviji na vojnom i ekonomskom planu. Dva dana kasnije, američki predsednik Hari Truman obavestio je Kongres o odluci vlade SAD da Jugoslaviji odobri 29 miliona dolara na ime ove pomoći, a zatim je postignut i sporazum FNRJ sa vladom Velike Britanije o četiri miliona funti zajma za nabavku sirovina namenjenih jugoslovenskoj armiji. Na proleće 1951. Stejt department je obavestio američki Generalštab o ponudi Velebita da u Vašington, na vojno-strateške pregovore, dođe šef Generalštaba Jugoslovenske armije general Koča Popović. Ministarstvo za odbranu SAD je pozitivno odgovorilo na ovu ponudu i sredinom maja 1951. u Vašington je stigao Koča Popović. On je 13. juna potpisao sporazum u šest tačaka, kojim je prihvaćena hitna isporuka vojne opreme Jugoslaviji i najavljene su dalje konsultacije vojnih eksperata dveju zemalja. Tokom posete Vašingtonu, Koča Popović je vodio iscrpan razgovor i sa ministrom inostranih poslova SAD Dinom Ačesonom.

Obojica sagovornika su bila saglasna da su se nad Jugoslavijom i svetskim mirom nadvile ozbiljne pretnje zbog politike Sovjetskog Saveza i da zajednički treba raditi pa njihovom otklanjanju - navodi dr Bogetić.

Tada dogovoreno vojno savezništvo SAD i SFRJ nikada formalno nije raskinuto.
Tito i Hruščov


NESPORAZUM NA GRANICI

ZA VREME petogodišnjeg boravka u Jugoslaviji, saradnici Američke vojne misije imali su samo nekoliko nesporazuma sa domaćinima. Jedan od prvih dogodio se jula 1952. na graničnom prelazu Fernetič u Sloveniji. Američki major jugoslovenskog porekla Džon Relić odbio je poziv jugoslovenskog carinika da dođe u izdvojenu zgradu Carine:

- Otvaraj rampu, šta čekaš! - prodrao se na carinika.

Carinik se uzjogunio, a major je pao u vatru:

- Mi vas, Amerikanci, pomažemo i hranimo, a vi ovako činite. Onda treba reći svim Amerikancima da se vrate i da ne dolaze u vašu zemlju.

Prišli su drugi carinici i dizanjem rampe izgladili nesporazum.










Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)