Ima li razloga za bojazan: Zašto ustanove za smeštaj starih i bolesnih izazivaju otpor kod roditelja i njihove dece

ODLAZAK u dom za smeštaj i negu starih tabu je tema u našem društvu, koju prate velike predrasude i neracionalni strahovi. Stariji sugrađani odbijaju često i da razgovaraju o tome, a okolina je spremna da osuđuje one koji su svoje roditelje tamo smestili.

Statistika, međutim, pokazuje da mnogo duže žive ljudi koji odu u dom na vreme, kada su još fizički očuvani, nego oni koji dođu u poslednjem trenutku, jer je tamo socijalni život mnogo bogatiji.

- Predrasude prema domovima za stare su velike zato što seniori misle da je to "predsoblje smrti" - objašnjava u razgovoru za "Novosti" sociolog Radmila Urošević. - Veliki problem je što ljudi nisu informisani o tome kako se živi u domovima i rasuđuju na osnovu nekih stereotipa.

Takav je, nažalost, i stav okoline, jer kako navodi, naš vrednosni sistem kaže da je sramota ako je neko "dao oca ili majku u dom". Onda su dete ili unuk loši i ne vode dovoljno računa o njima. Čak i po cenu da njihovi stari roditelji ili srodnici žive sami i bez zadovoljavanja osnovnih potreba, kao što je lična higijena, snabdevanje, spremanje obroka.

- Ljudi koji odu u domove kada su još fizički očuvani mnogo duže žive, nego oni koji dođu u minut do dvanaest, zato što je tamo socijalni život mnogo bogatiji - ističe Uroševićeva. - Često je i raznovrsniji nego nama koji smo radno angažovani, jer se organizuju različite vrste aktivnosti, programi, druženja...

To je ljudima posebno važno kada odu u penziju, a često im nedostaje u njihovom prirodnom okruženju. Domovi su, kako kaže, kao hoteli u kojima korisnici ne moraju ni o čemu da brinu. Stariji koji u njima žive duže od decenije navode da su zadovoljni, jer dobijaju medicinsku negu, higijenu odeće, spremanje obroka...

- Imaju slobodno vreme koje mogu da ispune različitim aktivnostima od jutra do večeri - objašnjava Uroševićeva. - Socijalni kontakti ih posebno čine zadovoljnim, upoznaju ljude, imaju mogućnosti da uče nove stvari, razvijaju veštine, a posećuju ih i umetnici, gostuju muzičari, pozorišne predstave, imaju biblioteku, organizovanu rekreaciju.

Foto Z.Jovanović

Dodaje da je i za roditelje i za decu smeštanje u dom teška i važna odluka. Zato im treba pomoć i podrška, pre svega da se informišu šta domovi nude i šta oni zaista znače za ostarele sugrađane. Međutim, nije samo ovo problem. Slična reakcija starijih je i prilikom angažovanja gerontodomaćice ili neke osobe koja treba da brine o njima. Kod ove populacije, kako navodi Uroševićeva, specifično je da često imaju strah od nepoznatog.

- Teško im je zato što to shvataju kao priznanje da postaju nemoćni i da neko sada mora da brine o njima, jer više ne mogu sve sami - ističe naša sagovornica. - Na to treba gledati sasvim drugačije, da je to podrška koja će im pomoći da kvalitetnije žive. Kada se otvore i to shvate, onda prihvataju tu vrstu pomoći.

Uroševićeva savetuje da deca ili srodnici seniorima omoguće uvid u život u domu kako bi mogli odluku da donesu na osnovu relevantnih informacija. Navodi primer kako to radi volonterski servis beogradske opštine Zvezdara gde imaju program podrške starijima u kućnim uslovima, kojim ona koordinira.

- Kada vidimo da počinje nemoć, predložimo im da razmisle o mogućnosti odlaska u dom - kaže naša sagovornica. - Oni to prvo odbijaju, a kada prođe neko vreme onda počnu da se raspituju kako se tamo živi.

Kada tamo odlaze, kako ističe, atmosfera u kombiju je vrlo neprijatna i svi ćute. Kad obiđu dom, razgovaraju sa korisnicima, posete sobe, prisustvuju nekoj aktivnosti, već pre nego što krenu nazad, seniori počnu da se raspituju o ceni i da traže socijalnog radnika da im objasni proceduru za prijem. U povratku je, kaže, uvek dobro raspoloženje. Zaključuje da stariji kada dobiju jasniju sliku šta znači život u domu, razbijaju i predrasude i strahove.

Foto Z.Jovanović

DECU GRIZE SAVEST

ZAPOSLENI u domovima za stare se svakodnevno sreću sa raznim predrasudama prilikom smeštaja starijih u socijalne ustanove.

- Svaki prijem je individualan, a srodnike najčešće grize savest kada se odluče na ovaj korak - kaže Maja Milovanović, socijalni radnik u domu "Sveti Trifun". - Prilikom adaptacije radimo sa rođacima i korisnicima, pričamo im svoja iskustva i pokušavamo da im objasnimo sve prednosti smeštaja u dom. Ako se za mesec dana ne prilagode, što je optimalni rok, onda preporučimo da je najbolje da se vrate kući.

TABU TEME

NA listi dvadesetak tabu tema koje su naveli sami seniori, odlazak u dom je jedna od njih.

- Tu su još i usamljenost, zaljubljivanje u trećem dobu, raspolaganje sopstvenim finansijama i imovinom, nametanje tzv. međugeneracijske solidarnosti, a to se odnosi na čuvanje unuka, pomaganje zaposlenim ćerkama i snajama... - objašnjava Uroševićeva. - Važne teme su i nasilje, siromaštvo, potpisivanje ugovora o doživotnom izdržavanju, načini da poboljšaju svoju materijalnu situaciju, promena stambenog prostora, spremnost da se menjaju i prilagode novim životnim okolnostima kada su otišli u penziju...