TUŽNA SUDBINA MIRKA ALVIROVIĆA: Nisam imao šta da jedem, mešao sam malter, prvu noć u Beogradu spavao kod nepoznatih ljudi

Odrastao sam u Drvaru, najmlađi od četvoro braće. Jako siromašna porodica. Nismo imali zemlju, stoku... Imali smo stan sa dve sobe, WC u hodniku, kupatilo nismo imali... Za mene je otkrovenje bilo kad sam mogao da imam kupatilo, ispričao je jednom prilikom Mirko Alvirović u emisiji „Balkanskom ulicom".

Voditelj i novinar je tada otkrio detalje iz svog života koji nisu bili poznati javnosti. Mirko se od najranijeg detinjstva drži parole da je u životu važno biti vredan i u svemu praviti dobar temelj. Život u Beogradu nimalo nije bio lak. Pogotovo u početku.

-Stignem tako do Filmskog grada... Hteo sam da nađem nekoga ko bi mi pomogao da se snađem... Znao sam da ima ljudi iz Drvara koji rade u Beogradu... Sedim ja tu gde stižu autobusi nadajući se da ću nekoga videti... Ceo dan sam sedeo i nikoga nisam video... Već je suton, prilaze dva momka... Pitaju me šta radim, ja reko čekam da vidim nekog svog zemljaka... Kaže ovaj jedan - E Nikoliću aj da ga vodimo nek spava kod nas imamo onaj prazan krevet – ispričao je Mirko.

POSLE DUGE I TEŠKE BOLESTI: Preminuo Mirko Alvirović (VIDEO)

– Trebalo je preživeti kada sam došao u Beograd šezdesetih godina. Sam sam se izdržavao, prao prozore i radio na građevini dok sam studirao, a posle sam shvatio da kao instruktor najbrže mogu da zaradim novac za parče hleba. Radio sam u auto-školama, vezao se za automobile, ušao u taj svet… Prekretnica je bila kada sam, vođen intuicijom, prešao u Službu 987 za daleko manju platu, ali sa željom da dalje napredujem. Radeći kao telefonski operater i pomažući vozačima na putu naučio sam mnogo toga. Kasnije sam osnovao prvu službu za članstvo kao početak novog načina pružanja pomoći članovima AMSJ, ali i počeo da pišem za Večernje novosti, gde sam ispekao novinarski zanat – priseća se.

Mirko se rado prisećao svoje mladosti, iako je bila veoma teška.

– Dugo sam sa zidarima nosio cigle i mešao malter kao pomoćni radnik na gradilištima naselja Galenika. Od tih para uplatio sam auto-školu i već 1969. godine dobio vozačku dozvolu. U trenutku sam zavoleo automobile i to mi je postala opsesija. Uspeo sam čak i da kupim polovnog „fiću”. Kad sam ga parkirao ispred „Studenjaka”, moji drugovi su bili u šoku, to je izgledalo isto kao da sam danas dovezao „ferari“. Posle dve godine sa tim „fićom” sam prvi put otišao u Drvar. Majka nije htela da me pusti u kuću, dok nije čula kako sam ga stekao – priča Mirko kao anegdotu.

Mirkove muke, ipak, nisu tada prestale. U Beogradu nije bilo lako opstati. Pre podne je jeo jednu praznu zemičku, popodne drugu. Kaže da je za dve godine toliko oslabio, da je na ovu visinu imao 57 kilograma, a sada ima 97! Da bi preživeo, nije se libio nikakvog posla. Jedino nije krao.

POGLEDAJTE: Mirko Alvirović o šalama na svoj račun

Bilo je, priznaje, vremena i za ljubav. Te iste godine upoznao je Tanju.

– Pošto u „Studenjaku” nismo imali gramofone i muzičke uređaje, pravili smo žurke po sobama: ja sam pevao, a ostali su plesali. Tanja u početku nije baš bila raspoložena za mene, za nju sam bio mangup. Očigledno da je za sve u životu trebalo dobro da se potrudim. Trudio sam se i oko nje. I vrlo brzo se oženio. Još sam bio student. Slika s našeg venčanja objavljena je u „Politici Ekspres”. I danas je čuvam. Onda sam otišao u vojsku. Kada sam se vratio, rodio nam se prvi sin, Momir, posle pet godina i Mladen – sa radošću se priseća tih događaja.

Njegove patrole do popularnih letovališta nezamenljiv su izvor informacija turistima, a Mirko mi priča da šestočlana ekipa u dva automobila putuje do destinacije i po nekoliko dana.

– Verovali ili ne, za 23 godine koliko patrole traju, naša ekipa se nijednom nije okupala u moru! Odmah po povratku u Beograd sledi montaža jer emisiju emitujemo iste nedelje. U našoj redakciji od prvog dana važi pravilo da posao mora da se uradi najbolje moguće, da oni koji nas prate uvek dobiju naš maksimum. Često se prepričava situacija u kojoj smo snimatelja slali 70 km od Beograda da bi napravio jedan kadar koji će pomoći da ključna stvar u emisiji bude jasna – govorio je Mirko.

Alvirović poseduje vozačku dozvolu za sve kategorije osim za A, kao i licencu za instruktora vožnje, do sada je imao više od trideset automobila u privatnom vlasništvu. Diplomirao je književnost, ali i studirao i žurnalistiku, i sertifikovani je predavač i ispitivač u oblasti unapređenja znanja iz bezbednosti saobraćaja.

Mirko je tvrdio da nema vremena za bilo kakav hobi i da ga jedino relaksiraju dolasci unuka.

POSLEDNjI INTERVJU ALVIROVIĆA ZA "NOVOSTI": Supruga mi je najbolji suvozač

ŽELEO DA POSTANE GLUMAC

Mirko se kao klinac u osnovnoj i srednjoj školi amaterski bavio glumom, igrao Nikoletinu Bursaća i još mnoge druge likove, čak je osvajao i neke nagrade, pevao u horu i, sa svojim baritonom, prvi poželeo „dobar dan” slušaocima tek osnovanog Radio Bihaća, gde je, inače, pohađao učiteljsku školu. Želeo je i bio je ubeđen da može postati glumac. Tako se 1965. godine iz rodnog Drvara sa velikim očekivanjima zaputio u prestonicu.

- Čak sam čekao Miju Alksića posle jedne predstave da mi pomogne oko prijemnog. ipak kad je došao dan da idem na prijemni tadašnji poslodavac mi nije dozvolio. Celu noć nisam spavao . Razmišljao sam šta da radim. Ujutru sam otišao na posao da bih sebi obezbedio egzistenciju - rekao je Alvirović.

NAVAK BIO NjEGOV PONOS

Osim nekoliko časopisa i emisije SAT koja se emituje na prvom programu RTS-a, stvorio je i NAVAK – Nacionalnu vozačku akademiju, prvu školu bezbedne vožnje u Srbiji.

– To je, pre svega, porodična investicija i rezultat životne želje da napravim nešto što će ostati za sva vremena, a u funkciji je bezbednosti u saobraćaju. Bez pomoći države, bez velikih kredita kod banaka, bez svega onoga za čime se danas često poseže u ostvarivanju ovako velikih ciljeva, moja porodica stvorila je nešto čime Srbija može da se ponosi. Danas u NAVAK dolaze ljudi iz cele Evrope, a neke velike automobilske manifestacije su premeštene iz regiona u našu zemlju baš zbog toga.