Šta nam gledaju deca: Krv lipti iz crtaća

UMESTO da iščekuju crtani film u sedam i petnaest, na kom su odrastale generacije mališana u Srbiji, današnja deca su vlasnici daljinskih upravljača u svojim porodicama. Na repertoaru im je svakodnevno, i neprestano, program sa nekoliko kablovskih, domaćih i satelitskih kanala na kojima im se nude agresivna čudovišta, nakaze, vilenjaci i rendžeri uvek spremni za batinanje.

I dok su se godinama u Srbiji deca identifikovala sa junacima poput relativno bezazlenih Toma i Džerija, Duška Dugouška, Popaja, Pere Kojota, Pink Pantera, danas su ih zamenili neki novi, čija imena je teško izgovoriti, a kamoli zapamtiti. Naruto, Saske, Od, Jumi, Džeremi, Ajlita, Ksena, Voltron, Kaelu, Vakfu, Tara Dankan... likovi su kojima su naša deca opčinjena, a njihove pokrete i moći mnogi pokušavaju da oponašaju.

- Borba sa čudovištima uz pomoć magije osnovni je motiv većine crtanih filmova - kaže Sanja Jakovljević, majka trojice sinova. - Deca se dive nakazama koje bljuju vatru, imaju četvore oči ili „specijalne moći“, žive u „virtuelnom svetu“, jedni drugima kidaju delove tela... Rečnik koji se u njima koristi ne bi razumeli ni mnogo stariji, a o izrazima neprimerenim uzrastu ne treba ni govoriti. Retko koji devetogodišnjak će razumeti reči kao što su simulacija, skeniranje, teleportacija, ali uredno počinju da ih koriste u svojim igrama.

Prosečno dete u Srbiji provede dnevno ispred TV ekrana tri do četiri sata. Zna se da većina mališana najviše vremena gleda crtane filmove, naročito su tome posvećeni mališani predškolskog uzrasta. Osim mnoštva TV kanala, ponuda je daleko veća na internetu, a s obzirom na to da svaki mališan danas bolje barata kompjuterom od svojih roditelja, pretpostavlja se da se uz crtaće provodi neuporedivo više vremena i da oni u velikoj meri formiraju ličnost dece.

Po mišljenju Snežane Trstenjak, reditelja animiranih filmova, svako autorsko delo ima određenu poruku koju prenosi publici i na taj način pokušava da joj se dodvori.

- Da bi publika reagovala, u ovom slučaju deca, moraju se koristiti određena sredstva - objašnjava Trstenjakova. - Ideja nasilja u crtanim filmovima bazirana je na činjenici da deca moraju da se priviknu na njegovo postojanje u stvarnom svetu. Međutim, nekada je tuča Toma i Džerija shvatana kao igra u kojoj nema povređenih, dok su današnje scene pune krvi. Problem je što je većini animiranih filmova koji se serviraju deci sa TV kanala u prvom planu profit, a ne vaspitanje devojčica i dečaka.

Dr Dragica Pavlović Babić, naučni saradnik Instituta za psihologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, naglašava da ne postoji jednoznačna potvrda da izloženost gledanju nasilnih scena u animiranim filmovima izaziva sklonost ka njemu, iako neka veza, ipak, postoji.

- Problem u crtaćima je što nasilje nad drugim ne izaziva nikakve posledice - objašnjava dr Pavlović Babić. - Na primer, jedan junak isprebija drugog do smrti, a on posle nekoliko sekundi ustane kao da se ništa nije dogodilo. Znači, posledica nema i deca to tako prihvataju. U mlađim uzrastima je učenje po nekom modelu jako uticajno, ali i prihvatanje takvih modela ponašanja.

Televizija ne sme, smatra naša sagovornica, da bude dadilja našoj deci i uvek mora da postoji izbor dozvoljenih sadržaja i vremenska ograničenost gledanja. Sličnog je mišljenja i Milena Oparnica, školski psiholog u beogradskoj Osnovnoj školi „Jelica Milovanović“. Ona smatra da gledanje crtaća ne treba zabraniti, već samo cenzurisati.

- Decu ne treba učiti da je u stvarnom svetu sve lepo, divno, krasno, a da kada se suoče sa njim shvate da ništa od toga nije tako - objašnjava Oparnica. - Sve zavisi od razvojnog stadijuma deteta. Ukoliko mu se nasilni sadržaji serviraju u predoperacionalnom stadijumu razmišljanja, ono nije na kognitivnom nivou da to shvati na pravi način. Nasilja ima otkad je sveta i veka i zato i oni treba to da znaju, ali, naravno, samo u određenom uzrastu i u određenoj meri. Sa tri ili četiri godine ne mogu da shvate da posle smrti više nema života, već misle da se ona desi, ali se čovek „opet vrati“, što je u većini crtaća najnormalnija pojava. Tek oko sedme godine stiču svest o takvim pojavama.

Naša sagovornica navodi da bojazni koje su „pokupili“ iz nasilnih sadržaja crtaća mogu da izazovu iracionalne strahove kojih se kasnije teško oslobađaju. Roditelji, smatra ona, najbolje poznaju svoje dete i trebalo bi da znaju kakvi crtani filmovi im prijaju, a koji mogu da ih uznemire do krajnjih granica. Najgore je pred ovim zažmuriti.

UČIM TE DOK MUČIŠ ME...

DA crtani filmovi mogu da budu podstrekači nasilja govori uvodna i završna špica koja se može čuti u doskora jako popularnim „Pokemonima“:

„Želim da budem najveći, kao nikad dosad,da skupim sve, da mi se posreći.

Njihov trener biću tad, Pokemoni vode me...

Pokemon prijatelj najbolji i u najvećoj nevolji.

Učim te dok mučiš me, Pokemon,

Treba da skupiš sve!“