Rade na veresiju

MESECIMA se pravila strategija i gradila pregovaračka pozicija sa MMF ne bi li se izdjestvovalo odmrzavanje zarada u javnom sektoru. Prvo stiže u januaru 2011. Ovakva bitka nije, međutim, vođena za zaposlene u privatnom sektoru, za njihove „koverte“ i standard niko se nije borio niti - izborio. Stotinama hiljada ljudi koji rade kod privatnih poslodavaca, sve ovo krizno vreme, zarade su takođe tapkale u mestu ili su - smanjene. Danas niko ne može ni da nagovesti kada će koverte da im se „udebljaju“ i hoće li uopšte u doglednoj budućnosti uspeti da sustignu narasle troškove života.

Privreda, koja bi trebalo da vuče standard, u Srbiji tradicionalno zaostaje sa platama. U oktobru 2008, kada je počela ekonomska kriza, u njoj je prosečna plata, bez poreza i doprinosa, iznosila - 32.206 dinara, 2.105 dinara manje nego u javnom sektoru i institucijama. Nepune dve godine kasnije, u julu ove godine, prosek u privredi je - 32.837 dinara, svega 631 dinar „jači“.

- Da li neko razmišlja o tome da su sve ovo vreme zamrznute plate i u realnom sektoru!? Jesu, na isti način - kaže Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca. - U proizvodnji su zaposleni u još težoj situaciji. Firme se lakše zatvaraju, radnici lakše otpuštaju. Sindikati su mnogo manje funkcionalni, manje mogu da učine za zaposlene. Kada govorimo o javnom sektoru, ne mislim samo na zaposlene u državnoj upravi. A ako govorimo o javnim preduzećima, tamo su plate ionako veće nego u privredi.

Gledano očima zvanične statistike, razlike u dva pola srpske ekonomije nisu drastične. Sindikati, međutim, poručuju da je realna slika drugačija.

- Podaci koje ja imam gori su nego zvanična statistika - kaže Ranka Savić, predsednica Asocijalcije nezavisnih i samostalnih sindikata. - Plata u privredi, prosečna, iznosi 27.000 dinara. Najveći broj radnika dobija minimalac, a prosek diže menadžment. Minimalac od 15.500 dinara prima 360.000 radnika, a oko 400.000 radnika ne prima redovno platu. Tako, oko 700.000 radnika u Srbiji ili ne prima zaradu ili živi na minimalcu. Rade samo državna i lokalna samouprava i komunalne delatnosti. Za skoro dve godine minimalna plata je porasla za 200 dinara, što su tri-četiri vekne hleba. Nisam za bilo kakvo zamrzavanje plata. Ali, da li je trebalo insistirati na odmrzavanju plata u javnom sektoru kad su kod drugog dela privrede one prinudno zamrznute?

Logika privatnog sektora lišena je socijalne osetljivosti i čuvanja mira. Radnicima ide koliko preostane, a pre plata namiruju se obaveze prema državi, troškovi proizvodnje i profit gazde.

- Kod nas su plate poslednje u nizu - kaže Atanacković. - A Rusi su, recimo, primenili sistem da se preduzeće koje tri meseca ne isplati plate silom gasi...

Očekivalo bi se da zastupnici prava zaposlenih ne veruju „suzama“ privrednika. U ovom trenutku, međutim, oni su svesni ekonomske krize, loših poslovnih rezultata i krivca traže na drugoj strani. I poslodavci i sindikati veruju da jedino država može nešto da promeni.

- Privreda je u izuzetno teškoj situaciji. Jesam sindikalac, ali moram da priznam da je poslodavac opterećen sa svih strana - kaže Ranka Savić. - Plaća porez na dodatu vrednost unapred, ima velike poreze i doprinose, skuplje plaća vodu i struju. S druge strane, država bezobrazno svoj deo socijalne odgovornosti prenosi na poslodavce. Mislim na uvođenje zakonske obaveze zapošljavanja invalida i plaćanja ako se to ne učini. Država od svih nas naplaćuje poreze da bi izpunjavala svoju socijalnu funkciju. Zato ni plate u privatnom sektoru u Srbiji ne mogu da budu veće. Državna ekonomska politika treba da utiče da svi srazmerno podnesemo teret tranzicije i da vuče konce kako bi izbalansirala položaj zaposlenih u javnom i privatnom sektoru.

Poslodavci u međuvremenu, kako bi održali zaposlenost, traže izmene Zakona o radu. Žele da plata do iznosa minimalca bude neoporezovana, da se uvedu fleksibilni oblici rada, ukinu regres i topli obrok. A verovatnoća da će to „udebljati“ platu je - minimalna.