Ljubav duža od vremena

PRVI put pogledi su nam se ukrstili na stepenicama u Narodnom pozorištu. Bili su to pogledi mladog slikara i velike glumice. Ona je silazila, ja sam se peo. U jednom trenutku smo zastali. I taj trenutak je potrajao 52 godine. Nisam bio tu kada je otišla. Bio sam u bolnici. Sve vreme sam pokušavao da zamislim kako će izgledati povratak u ovaj stan, u kome više nema nje. U snovima, noćnim snoviđenjima, sumornim mislima. Nisam uspevao. Osećam veliku prazninu. Samoću. Tišinu.
     
Sa suzom zastalom u oku, Dimitrije Marić započinje ispovest o velikoj ljubavi. U malom stanu na Andrićevom vencu, okruženi slikama velikih majstora, razgovaramo sa njim o tome kako je bilo voleti veliku glumicu Nevenku Urbanovu, koja se nedavno u devedeset i osmoj godini preselila u večnost. Tek je izašao iz bolnice.
     - Nevenka je bila više od dve decenije starija od mene, a meni se nekad činilo da sam ja malo više stariji od nje. Na prvi pogled za patrijarhalni Beograd naša veza je bila neshvatljiva. Ali, za kratko vreme postali smo neka vrsta zaštitnog znaka umetničkog Beograda. Prihvatili su nas od samog početka. Nevenka je bila posebna. I ja sam bio drugačiji. Razlikovali smo se od celog sveta. Uneli smo u vezu ono najlepše. Postojali smo: jedna duša, dva tela.
     
Žestoka snaga kojom je Nevenka disala zauvek je vezala Dimitrija za nju. Ali, kao što to obično biva, strasna ljubav, prebogata u svakom pogledu, vremenom se pretvorila u doboko i iskreno prijateljstvo.
     - Ona je u to vreme već uveliko napustila pozorište - priseća se Marić. - Mislio sam da bi bilo sebično da odem, da je napustim. Izneverio bih naše prijateljstvo. Nevenka je teško podnela odlazak sa pozorišne scene. Ali, ponosno je odbijala da to prizna.
     
Sećanja se nižu. Jedno za drugim. Kao da Dimitrije i na taj način pokušava da produži vreme provedeno sa ženom koju je voleo.
     - Bila je atraktivna ličnost. Čudan spoj dečje iskrenosti i čistote i vamp žene. Obrazovana. Lepa. Velika tragedkinja, govorili su kritičari. Dama, koketa, fatalna. Sećam se sa kakvom su opsednutošću mladi glumci trčali za njom kada je sretnu negde na ulici. Naš dragi prijatelj Dejan Medaković joj je dao mnoge nadimke - prvosveštenica, mitsko biće, Dragoslav Srejović je govorio da je ona carica. Mogla je dobro da unovči talenat i izgled. Ali nije. Bila je ponosna.
     
U malom stanu na Andrićevom vencu porodica Urbanov-Marić je povremeno, između dva putovanja, kampovala.
     - Kada nas je prvi put posetila Bela Krleža, Nevenka je zamolila Ivu Andrića, stanovao je u ovoj zgradi i veoma cenio Nevenku, da nam "posudi" služavku. Pošto smo seli, služavka je izašla iz plakara i poslužila nas sa kafom i kolačićima. Kasnije, Nevenka je rekla Beli da je to uradila, da ona ne bi pomislila da živimo u jednoj sobi. Bela je bila oduševljena njenom duhovitošću, pa je uvek pisala da ne može da zaboravi one divne trenutke provedene u našoj trosobnoj garsonjeri.

Nevenka i Dimitrije nisu imali dece. Nevenka je često govorila: "Nismo imali decu, ali su mnogi od mene dobili poklone trajne vrednosti." Po celu zimu plela je šalove i kape za mališane koji su se igrali ispred zgrade, priseća se Dimitrije. Uvek je vodila računa da se slažu sa bojom njihovih očiju ili kaputića.
     
- U vreme najveće inflacije, kada je plata bila samo nekoliko maraka, dobijala je mnogo novca od svojih obožavalaca da kupi orhideje za uloge koje su oni pre mnogo godina videli. Naravno da ih nije kupovala. Ona je taj novac delila sa drugima. Sa izbeglicama, beskućnicima, sirotinjom. U vreme bombardovanja u ulazu naše zgrade postavila je objavu u kojoj poziva vojsku i civilnu službu da se u slučaju potrebe njoj obrate. Tada je imala 90 godina.
     
Dimitrije, kroz smešak, kaže, da je, ipak, zadovoljan, jer je Nevenka posle mnogo godina zaborava uspela da doživi veliko priznanje Narodnog pozorišta, koje joj je objavilo knjigu uspomena i portreta.
     - Nevenku nije bilo teško voleti - priznaje. - Bila je zanimljiva. Čestita. Neobično biće u svakom pogledu. Mnogi su želeli da dođu da je vide, da budu sa njom. Ali, eto, zakasnili su. Nažalost, i ja sam zakasnio.


NEDISCIPLINOVANI

     - POSLE rata Nevenka nije vodila računa o tome da ne sme ekstravagantno da se oblači. Sećam se da je jednom pred premijeru baletske predstave rekla umetnicima da će specijalno da se pripremi za taj događaj. "Pojaviću se, pa ću staviti broš..." Svi umetnici su posle predstave prišli Nevenkinoj loži i poklonili se. Posle toga su bili kažnjeni od uprave, jer nisu bili disciplinovani.


KAO HAROLD I MOD
- GLUMICA u čijem srcu nema ptica ne može da igra Mod - rekla je Nevenka Urbanova na jednoj svečanosti povodom jubileja priređenog u čast Tatjane Lukjanove, koja je pune dve decenije igrala u čuvenoj predstavi o ljubavi mladića i dame u godinama - "Harold i Mod". - A vaša je Mod, draga Tanja, i od grana rascvetalog gloga šumu privila i ptičje glasove u njoj slušala.
     A iz Nevenkinog srca ptice su "letele" od prve uloge "Kod belog konja", koju je ostvarila 1925, do poslednje u "Tangu", u kojem je igrala 1965. godine. Tokom četrdesetogodišnje glumačke karijere na sceni Narodnog pozorišta ostvarila je 150 likova. Bila je Lola Montez u "Opčinjenom kralju", Vaska u "Koštani", Rina u "Pokojniku", Keti Zajdl u "Maturi" i najbolja i najlepša Krležina baronica Kasteli u predstavi "Gospoda Glembajevi".