Zločin za večno ćutanje (2)

ĐENERAL Mihailović nije bio streljan pred strojem, nego mu je u zatvoru bila prebijena kičma, dovučen je na Adu ciganliju gde je zatim bačen u nužničku jamu. Prosto rečeno, bačen je u izmet i to izmet zatvorenika sa Ade ciganlije, izmet njegovih ljudi, piše u studiji "Zločinačko ubistvo đenerala Dragoljuba - Draže Mihailovića", profesor iz čikaga Mihajl Šaškijević.
Da li je upravo ovo razlog zašto mnogi učesnici ovog događaja ćute? Da li se zaista te večeri odigralo nešto toliko strašno, primitivno, zbog čega je mnogim kasnije veoma važnim komunističkim funkcionerima bilo teško i da se prisećaju te noći? Da li je upravo to razlog da državni tužilac Miloš Minić ovu tajnu odnese u grob? Ni od njega, kao ni od Milovana Đilasa, za kojeg Šeškijević tvrdi da je bio idejni organizator cele akcije, to više nećemo saznati. Ali, da li su nekome rekli? Šeškijević tvrdi da je Đilas to morao da kaže velikom prijatelju Matiji Bećkoviću, pitajući ga javno, zašto ćuti?
Bećković nije želeo da komenatriše ovakve navode, rekavši kratko da “s njim ne želi da polemiše”.
Na direktno pitanje da li mu je Đilas rekao gde je grob Draže Mihailovića, odgovorio je:
- Ne. Mislim da ni on nije znao.
Šeškijević u ovome vidi da Bećković veruje u priču o Lisičijem potoku.
Ovu verziju, naime, pored ranih čaršijskih priča kako je Tito Dražu sahranio pored Davorjanke Paunović (u krugu Belog dvora), prvi je javno izneo Ljubo Lazarevski, bivši podoficir Ozne, koji je zbog niza porodičnih tregedija odlučio da "skine sa sebe to prokletstvo".
Lazarevski je ispričao kako je lično do ovog mesta dopratio Dragog Jovanovića, bivšeg šefa tajne policije.
- Vozili smo se oko 20 minuta. Negde prema Belom dvoru. Ušli smo u bagremovu šumu koja je bila sveže prokrčena za vozila. Stigli smo do jednog proširenja osvetljenog reflektorima. Tu je bio tužilac Minić, lekar Popović, fotograf Ilija - ispričao je Lazarevski, dodajući da im je tada naređeno da se vrate u kombi.
Zatim su, kako navodi, čuli naredbu: "Puni, nišani, pali!" Službenici su potom slikali mrtve. Deo vozila već je bio na izlazu iz šume. Nisu mogli mnogo da vide nakon streljanja. Da li je Lazarevski upravo sve ovo i trebalo da vidi, kako bi se zametnuli dalji tragovi, tek u njegovom svedočenju ima i nekoliko nelogičnosti, koje bi ga u eventualnoj istrazi kao svedoka možda i diskreditovale.
Najpre, ispričao je kako je sa streljanja spasen Mladen Žujović, što je potpuna neistina, jer je Žujović tada bio u Parizu (njemu je suđeno u odsustvu). Ono što je kod Lazarevskog takođe sporno jeste datum: za razliku od ostalih, on tvrdi da je ubistvo organizovano dan kasnije, u noći između 17. i 18. jula.
Provincijsko izdanje "Borbe", koje se zatvara do osam sati uveče, u broju od 18. jula (dakle 17. jula u 20 sati već odštampano) na trećoj strani donosi vest: "Pošto je Prezidijum Narodne skupštine Narodne Republike Jugoslavije odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca, izvršena je smrtna kazna nad Mihailović Dragoljubom Dražom, Radić Radoslavom Radom, Glišić Milošem, Jovanović Dragomirom Dragim, Dinić Tanasijem Tasom, Jonić Veliborom, Dokićem Đurom, Mušicki Kostom i Pavlović Kostom. Smrtna kazna nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem nije mogla biti izvršena, jer su se nalazili u emigraciji.
Teško je poverovati da bi "Borba" objavila takvu vest, iako se događaj još nije odigrao. Uz to, u dosijeu Dragog Jovanovića, za kojeg Lazarevski tvrdi da ga je lično dopratio do grobnice, jasno se vide oproštajna pisma, majci u 14 sati, advokatu u 14.30 i supruzi u 15 sati 16. jula. Dragi završava pisma s tim da ove noći odlazi u smrt...
Šeškijević je baš tog dana u zatvoru na Adi. Lepo se seća, priča za "Novosti", kamiona na čukaričkoj strani, čamaca, oficira Ozne koji vuku neke ljude, zatim i prigušenih hitaca, koje samo nagluvi nisu čuli. čuo je i reči: "Pakujte se na onaj svet".
On dalje kaže da su dvojica stražara prvom zgodom poverila dvojici zatvorenika: "Juče su nam ubili čiču." Leskovčanima koji su tada bili na Adi nudi 10.000 dolara, ukoliko tačno ispričaju šta su videli te noći.
Milisav Marković iz Toronta, takođe je bio zatvoren te večeri na Adi. On kaže kako je njega lično jedan policajac posle tri dana, nakon što su ih konačno pustili u šetnju, pitao: "čupavac, da li znaš šta se odigralo pre tri noći? Ovde je ubijen Draža Mihailović."
Zatvorski čuvar mu je do tančina objasnio kako se sve odigralo. "Iz lađice, koju smo svi videli, viši oficiri Ozne izveli su Dražu i druge. Svi su bili isprebijani, polumrtvi, skoro bez svesti. Draži je brada i kosa bila počupana. Pukovnik Vujošević ispalio je svakom hitac u potiljak, a zatim su preko leševa bačena dva bureta negašenog kreča."
Treći svedok Berislav Stanojlović, iz Beograda, vodi nas na mesto ubistva.
- Gledali smo sa sprata Nemce koji su kopali grobnu jamu. Oko 10 sati uveče čuli smo brujanje motora. Svakog osuđenika su vukla po dvojica oficira Ozne. čuo se tek po neki pucanj, tako da je verovatno da su neki već bili mrtvi.
Stanojlović tvrdi da su jednostavno te noći svi "nešto u vazduhu osećali" i vodi nas do mesta gde je otprilike bila privremena krečana, baš tu pored spomenika u obliku petrokrake na kojem piše: "Na ovome mestu od 1920. godine nalazio se zatvor državnog suda za zaštitu države isključivo za političke zatvorenike".
Mnogi komunisti ovde su završili pre rata. Sistem simbola tako je još jednom ispoštovan. Jer, jedino što u celom slučaju nije sporno, komunisti su pošto-poto požurili s izricanjem presude i ekzekucijom baš 17. jula, na dan kada je 28 godina ranije u Rusiji ubijen Nikolaj Romanov, poslednji ruski car...

PIJANI O DRAŽI
KONTROVERZE oko ubistva Draže Mihailovića traju skoro 60 godina. Za to vreme pojavljivale su se razne priče - od Topčidera, do Novog groblja, Belog dvora (Tito je sahranio Dražu pored svoje najveće ljubavi Davorjanke), do Lisičijeg potoka i Ade, za koju je prvi put progovorio Slobodan Krstić Uča, poznati oficir Ozne, koji je često prijateljima u pijanom stanju pričao o Dražinom ubistvu.
Svi su, ipak, sve vreme očekivali od Miloša Minića da konačno otkrije tu istinu, pa čak i naš poznati istoričar Vjenceslav Glišić, kojem je Minić neposredno pred smrt rekao "da se ne seća da li je bio". Poznati istoričar zato i dalje ne može da kaže gde je Dražino telo, ali misli "da je Ada najrealnija".
Po Beogradu se pričalo i da je ćeća Stefanović nekoliko puta u pijanom stanju po beogradskim kafanama rekao da je "čiča na Adi".