KAKO jedna mlada, krhka devojka može da postane heroina kojoj samo možemo da se poklonimo? Kakav je to čelični sklop u karakteru koji odbija da izda čoveka koga voli i time žrtvuje celu svoju porodicu? Koliko težine ima na tom tasu koji je pretegao, a samo je jedan čovek na njemu?

“....Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svetu u kome budeš tad živela, naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi. Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude Na njemu, na putu života, naći ćeš i osvetu i sreću. Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočeka veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ. Uvek tvoj“.

Sloboda Trajković nikada nije pročitala ovo pismo Ive Lole Ribara, svoje najveće ljubavi, koje joj je napisao u slučaju da pogine i da sa njom ne dočeka život u slobodi . Ugušena je u gasnoj komori sa celom svojom porodicom u logoru Banjica, jer fašistima nije htela da oda svog verenika komunistu, za kojim su tragali. Ni Ivo Lola Ribar nije dočekao kraj rata, poginuo je u nemačkom vazdušnom napadu.


PROČITAJTE JOŠ - Ljubav u senci bolesti i smrti


Ljubav, ideali, snovi, nadanja, žrtva, stradanja... Postoji li veći dokaz ljubavi i ljudske veličine od ovog koji je pokazala Sloboda? Kakav to treba čovek da se rodi pa da ne poklekne pred strašnom mukom izbora koga će da žrtvuje? U kom delu srca, mozga, duše, gde se krije snaga da se izdrže najstrašniji bolovi, i ostane pri odluci da neće napisati pismo? Sve je podnela Sloboda, krhka devojka koju njen verenik nije hteo da povede u partizane, govoreći da je suviše nežna da izdrži sve napore takvog života. Ljubav daje snagu veću od bola. Veću od života.