Poslednje svetlo srpske države: Jerina i Đurađ Branković

Stefan Lazarević bio je čovek koji je unapredio svoju zemlju u svakom pogledu. Stasit i hrabar, bio je po Evropi čuven po svom obrazovanju, manirima, pesničkom umeću koliko i onom vojnom. Obnovio je i reformisao zemlju, uveo regularnu vojsku, ustanovio školu borilačkih veština koja je bila nadaleko cenjena, obnavljao manastire i gradio palate. Uveo je zakone o rudarstvu, trgovao sa Dubrovnikom i okolnim zemljama i veštom diplomatskom politikom uspeo da proširi teritorije zemlje. Doba njegove vladavine smatra se zlatnim vremenom Srbije, kada je bila jedna od ekonomski najstabilnijih zemalja Evrope.

Sve ovo su u vladarskoj porodici Kantakuzin imali u vidu kada su dali svoju petnaestogodišnju princezu, Irenu, Đurađu Brankoviću, čoveku koji se bližio četrdesetoj, već jednom oženjenom. Ali, bio je sestrić despota Stefana Lazarevića i znalo se da će naslediti vladarski presto, jer despot Stefan nije imao dece. Đurađ je bio visok i naočit, viteškog tela i duha koga je oblikovao slavni ujak. Brak sklopljen iz dinastičkih interesa, očekivalo se da donese nove političke veze i zdravo potomstvo..

Tako je princeza Irina došla u Srbiju, da se u gradu Vučitrnu uda za budućeg despota Srbije. Lepa, pametna, obrazovana, govorila je četiri jezika i bila je veoma načitana.

Trenutak kada joj je on skinuo veo i uzeo je za ruku zapamtila je za ceo život. To nije bio hladan, službeni dodir vladara nego topla, velika šaka muškarca u kojoj se njena, skoro dečja ruka izgubila. Ulivao je poverenje i zračio toplinom i izgledao istinski srećan što mu je došla. Irina je znala da je on njen dom zauvek.

Kako je mogla Irina, lepa, mlada i energična despotica da zadobije simpatije dvora, vlastele i crkve, kada je bila sve suprotno od onoga što je bilo društveno odobreno? Naročito je lepa i učena žena budila podozrenje, a ako je još bila i strankinja, bilo joj je mnogo teže da bude prihvaćena.

Ali, kada je u život sredovečnog Đurađa, ali još snažnog, i telom i duhom, ušlo lepo grčko devojče koje je u sebi nosilo svu snagu, ambiciju i ponos linije Kantakuzin, zasenjen njenom lepotom i pameću, okrenuo joj se kao najbližem biću i poklonio joj ne samo ljubav, nego i odanost, poverenje i poštovanje kakvo nije bilo viđeno do tada. Ono što upada u oči kada je o Jerini reč (kako je dobila ime bliže srpskom), je to da joj je, iako omraženoj, svašta pripisivano, niko nije doveo u pitanje njenu odanost i odnos sa mužem.

PROČITAJTE JOŠ - Jerina nije prokleta

Sve su joj osporavali. Sve što je morilo narod, svaka muka, svaki namet, svaki boj, sve što je došlo sa dvora pripisivano je despotici. Đurađ se nigde ne pominje u negativnom kontekstu, a bio je čovek čvrst i imao je veoma izraženu volju.

Jerina je vladala sa svojim mužem, ali nikada protiv njega ili protiv onoga što je on već zamislio da sprovede. Deo ogromnih državničkih poslova prebacio je na nju jer je ona to želela i bila sposobna da ih obavi. To nikako ne znači da je ona vladala, a on bio u njenoj senci, kako narodno predanje o njoj govori.

Možda najveći dokaz ljubavi i poverenja koju je imao u svoju preduzimljivu ženu, Đurađ je pokazao izgradnjom Smedereva, po uzoru na velika i snažna utvrđenja koja je video na svojim putovanjima izvan Srbije.

Despotica Jerina dobila je odrešene ruke da napravi grad po svojoj zamisli. Novi grad je značio i veliki trošak, pa su razrezani visoki nameti u novcu i hrani. Jedan od nameta bio je i u određenom broju kokošijih jaja, jer su milioni jaja utrošeni kao vezivno sredstvo za malter koji je bio potreban. Sve je to nadgledala i kontrolisala Jerina i tako je i dobila naziv „Prokleta“.

Smederevo je sagrađeno za samo tri godine i ubrzo je postalo stecište sveg kulturnog, političkog i vojnog života ondašnje despotovine. Cvetali su zanati i trgovina. grad je imao kovnicu oružja, kovnicu novca, veliku dvoranu za prijeme gde su dolazili stranci na poklonjenje, ali i biblioteku sa delom za prepisivanje knjiga. Brojne knjige su napisane i prepisane u Smederevu pod pokroviteljstvom despotice Jerine, 24 primerka sačuvana su kroz vekove, preživela tursko osvajanje ali ne i nemačko bombardovanje Beograda, 1941. kada je, ciljano, pogođena Narodna biblioteka.

PROČITAJTE JOŠ - Ljubavi kralja Milutina

Na drugom spratu dvora bile su privatne odaje despotskog para, uređene i nameštene bogato, kako dolikuje vladarima. Ono što je veliki kuriozitet je da je tu bio smešten toalet. U petnaestom veku, u jednoj maloj despotovini na jugoistoku Evrope, dvor je imao toalet, što je direktna zasluga despotice Irine.

Još jedna retka, do tada neviđena odaja sagrađena je na njen zahtev. Na samom vrhu kule, koju zovu Jerinina, nalazilo se kupatilo po uzoru na rimske terme. Vatra se ložila u odajama ispod i topla voda i vazduh cevima su se dovodili do velike mermerne kade u kojoj se kupala Irina i sa visine gledala na Dunav. Tu su je dvorkinje mazale, mirisale i oblačile, jer je Irina bila žena koja je vrlo polagala na svoj izgled.

Despotski par je, uprkos velikoj razlici u godinama, živeo u skladnom, harmoničnom braku u kome je bilo mnogo ljubavi, što baš nije bio slučaj u brakovima vladara, uvek ugovorenim po dinastičkim potrebama. Izrodili su petoro dece, četiri sina i jednu ćerku.

Prvi sin umire kao dečkić od 14 godina, a druga dva, Grgur i Stefan, bivaju oslepljeni u turskom zatočeništvu. Nije pomoglo ni zauzimanje njihove sestre, sultanije Mare, koju je Đurađ dao Muratu II za ženu.

Jerinin život u Srbiji je bio ispunjen svakojakom mukom i stradanjem. Neprihvaćena od dvorjana i crkvenih autoriteta, omražena u narodu, bila je nevoljena vladarka i nesrećna majka. Jedina njena sreća bila je u ljubavi i poštovanju koje je imala kao supruga. Opisuju je kao visoku, lepu, izrazitih crta lica, uvek gizdavo obučenu i nakićenu zlatnim grivnama i kopčama. Samo ona zna koliko su puta svilene haljine i bogat nakit sakrili jad i čemer koji se odigravao u duši pokrivenoj zlatom i dragim kamenjem. Učena je da bude ponosita i ne pokazuje slabost, pa se tako i ponašala.

Ceo svoj dugi život despot Đurađ je proveo u ratnim pohodima. Ratovao je sa Turcima i protiv njih, isto tako i sa Mađarima. Verolomni i jedni i drugi, prekrajali su granice njegove države i terali njega i narod u rat. Borio se skoro do pred smrt, kada je upravljanje državom preneo na svoju ženu, verujući u njenu sposobnost i pamet koja mu je pomagala da nosi teško breme vladara u nemirnim vremenima.

Pred despoticom Jerinom stoji najteži zadatak i najveći udarac. Niti može da odbrani zemlju, niti može sebe da odbrani od vlastoljubivog i pohlepnog sina koji želi vlast.

Njgovo neprijateljstvo je toliko da ona oseća opasnost po život i jedne noći njena mala svita uspeva da pobegne na Rudnik. Neki izvori tvrde da je uspela da se zamonaši, ali je ubrzo nađena mrtva. Zdrava i u snazi, nađena je mrtva bez povrede, bez znaka neke bolesti, pa se stoga sumnja da je otrovana. Njena pratnja je uspela da pobegne u Carigrad, a ona je ostala zauvek u Srbiji koja je nije volela i nije joj priznavala nijedan trud, nijednu suzu, nijedno dobro delo.