Jerina nije prokleta

PRVI srpski despot, Stefan Lazarević, označio je Đurđa za svog naslednika na prestolu. To je podrazumevalo da se Đurađ (ponovo) oženi. Izbor je pao na Irinu, s kojom se upoznao u njenom rodnom Solunu, pa je brak ugovoren brzo, 1413. godine.

Vizantinka Irina Kantakuzin, kod nas mnogo poznatija kao Jerina, po ne baš najpouzdanijim podacima, bila je kćerka Teodora Kantakuzina, što bi trebalo da znači da je bila praunuka vizantijskog cara Jovana Šestog Kantakuzina.

Brak između Đurđa i Jerine sklopljen je 26. decembra 1414. godine. Jerininim roditeljima, kao ni njoj samoj, nije smetala razlika u godinama, jer su znali da će Đurađ jednoga dana postati srpski despot, a Jerina despotica. Taj dan doći će 12 godina kasnije.

Od avgusta 1426. Đurađ i Jerina s decom borave u Zeti. Imali su ih petoro. Godinu dana po venčanju, 1415, rođen je Teodor. Ime je dobio po Jerininom ocu. U Srbiji su ga zvali Todor. Ubrzo je, 1416/1417, rođen i drugi sin kome su, po Đurđevom bratu, dali ime Grgur. Odmah potom, 1418/1419, rodila im se i prva kćerka. Ime Kantakuzina dali su joj po prezimenu Jerinine porodice. U Srbiji, pak, zvali su je Katarina. Treći sin Stefan rodio se 1420. godine, a ime je dobio po Đurđevom ujaku, despotu Stefanu Lazareviću, koji će im ostaviti presto Srbije. Sledeće godine, 1421, rodio se četvrti sin, Lazar. Nažalost, najstariji sin Teodor umreće kao dečak od 14-15 godina.

Posle iznenadne smrti despota Stefana Lazarevića, jula 1427, vladarsko žezlo u Srbiji uzeo je njegov oglašeni naslednik Đurađ Branković. Primio je vazalstvo u odnosu na ugarsku krunu, a kralj Žigmund (Sigismund) uveo je Đurđa u red ugarskih barona i priznao ga kao vladara Srbije. Do leta 1429, srpski vladar se potpisivao skromno: Gospodin Srbljem.

PoČetkom 1428. godine, Đurađ je postao i turski vazal, pomirivši se sa sultanom Muratom Drugim. Đurđu nije smetalo da bude vazal triju različitih suverena (Vizantiji samo nominalno), kako bi obezbedio mir i stabilnost u svojoj zemlji. Međutim, 1428, odmah nakon primanja turskog vazalstva, morao je da vrati Beograd Ugarima, pošto je bio dat Stefanu samo na uživanje.

Đurađ i Jerina su odlučili da podignu novu prestonicu, u Smederevu. U rekordnom roku, od proleća 1428. do 1430. godine, smederevski vodeni grad bio je podignut. Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, Jerinin brat. Za tako kratko vreme, podignuti su bedemi s moćnim kulama, ali i više drugih zgrada, kao i dvor Đurđa i Jerine.

To je podrazumevalo da je, praktično, cela Srbija bila mobilisana, izvedena na argatovanje. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.

Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je podrazumevalo česte intervencije srpskih vojnih četa. Pošto su srpski vitezovi imali razumevanja za tešku muku sebara, obično su bivali tolerantni. U takvim slučajevima, na "najugroženijim mestima", Đurađ je naređivao grčkim vojnicima, koji su se u Srbiji sklanjali od Turaka, da zavode red i uteruju disciplinu. Za teško argatovanje i šikaniranje narod nije krivio jedinog koji je mogao biti odgovoran, Đurđa, već je sva krivica bačena na Jerinu i njene Grke. Vrlo brzo, sav narod prozvao je srpsku despoticu - prokleta Jerina.

Narod u Srbiji toga doba, a i vekovima kasnije, bio je nepravedno prestrog prema despotici. U pesmama o "prokletoj Jerini", za sve što ga je snašlo, pa i za konačnu propast, optuživao je upravo nju. Njena uloga u ubrzanoj gradnji Smedereva bila je nikakva ili skoro nikakva. Njoj je čak pripisivana gradnja i drugih srednjovekovnih gradova, koje je, tobož, ona "naređivala", iako su oni građeni u ranijem ili kasnijem periodu.

Murat je 1439. pokrenuo veliku vojsku. Našao je povod ne samo da napadne Ugarsku, već i Srbiju. Znajući da nema dovoljno snage da se suprotstavi zetu, Đurađ naoruža dobro grad Smederevo pa, sa ženom i najmlađim sinom Lazarom, početkom juna 1439, pređe u Ugarsku.

U Smederevu pod opsadom branioci su izdržali tri meseca. Najzad, 18. avgusta 1439. godine, zbog gladi, morali su da predaju grad Turcima. Bio je to prvi pad srpske despotovine.

Stefanu, koji se od udaje sestre Mare nalazio kod sultana kao talac, pridružio se i Grgur, kao sužanj. Ropstva je dopao i glavnokomandujući srpske vojske, Toma, ali za njim Srbi nisu naročito žalili. Ubrzo je stigla užasna vest. Uhvativši pisma koja su Stefan i Grgur tajno pisali ocu Đurđu, sultan Murat Drugi naredio je da braća budu oslepljena!

U septembru 1443, velika ugarska vojska, kao i brojne srpske čete, prelaze Dunav, i vojska Murata Drugog odbačena je s teritorije despotovine. Đurađ i Jerina, 22. avgusta 1444. godine, ponovo ulaze u Smederevo. Do kraja života Đurađ više nije ustajao protiv sultana. Ne samo što su opet dobili državu, već su im iz ropstva stigli i sinovi, Stefan i Grgur, iako, nažalost - slepi.

Stari Đurađ bio je na izmaku snage. Na samom koncu 1456. godine, tačnije 24. decembra, srpski despot Đurađ Branković Smederevac predao je dušu Gospodu, u devetoj deceniji života.

(Nastaviće se)