Radnička klasa iščezava, odumire, kao retka životinjska vrsta, a svet je onakav kakvim žele da nam ga prikažu: Slikar Mihael Milunović o životu i stvaralaštvu

OD STALNOG DOPISNIKA - PARIZ

SVET nije onakav kakav jeste, već kakvim žele da nam ga prikažu, i iz koje perspektive mi želimo da ga vidimo - ističe, u razgovoru za "Novosti", pariski slikar Mihael Milunović. U njegovom angažovanom stvaralaštvu, nekoj vrsti iskrivljenog realizma, dominiraju elementi koji nam iz drugog plana skreću pažnju na ono što nam se zaista događa.

Na platnima u njegovom ateljeu su, tako, sijamski blizanci koji sami pokušavaju da se razdvoje, čistači u "balensijaga" patikama, bizarni krojači mapa...

- Ovi krojači ne kroje odelo, već svet i teritorije. Svako ko posmatra mapu, nadnoseći se nad njom, zauzima, u stvari, božansku poziciju. U odnosu na trenutak kada gleda mapu, ali i na ono što može kasnije da radi s njom: da je pokazuje, secka, kombinuje, ili pravi kolaž od nje. Pozicija ljudskog oka nad mapom je transpozicija božanskog oka nad svetom. Ta pozicija razotkriva želju da se dominira nad realnošću - ističe Milunović.

* To neminovno stvara asocijacije na neke belosvetske "bogove" koji su prekrajali naš region?

- Ne razmišljam lokalno, već globalno. Ali istina je, mi smo jedna od regija gde se to dešavalo. Rodio sam se u Republici Srbiji, koja je bila deo Jugoslavije. I tako se, zaista, osećam. Jedna stvar ne bi trebalo da isključuje drugu, i mislim da je višestruko poreklo, kao moje, samo bogatstvo, a ne hendikep. Ne treba da zaboravimo kulturni prostor Jugoslavije i širinu koju je ta zemlja posedovala. Ceo naš region je žrtva širih planova. Interesovanje je postojalo dok je trajao rat.

* Prekrajanje nije završeno. Još jedna asocijacija na vašim slikama neodoljivo podseća na našu stvarnost. Hoće li sijamci uspeti da se razdvoje?

- Svako može da se pročita u toj priči. Ima veze i sa psihologijom ličnosti, podvojenošću, ali i sa nekim drugim fenomenima. Sami sebi smo najveći neprijatelji. Morali bismo mnogo više da se međusobno poštujemo. Da budemo svesni pozitivnih i negativnih stvari, i da radimo na poboljšanju nas samih i onih oko nas. Suština je u tome da vremenom sami sebe prevaziđemo.

PROČITAJTE JOŠ - Mihael Milunović: U ruinama naprednih ideja

* Kako gledate na današnje napetosti tamo gde bi najmanje trebalo da ih bude?

- Želja da se stvari prikazuju na način suprotan istorijskom kontinuitetu odavno postoji. Teritorije se odsecaju, ali se i savijaju. Moj deda je rođen u Crnoj Gori, ja u Srbiji, otac mi je bio i jedno i drugo i treće. Deleći se, sijamski blizanci mogu da umru, a mogu i da prežive. Ali teško će da prežive ako se brutalno preseku. Crkva, vera i etničnost su kod nas vrlo pomešani. Deljenje je deoba moći u zoni u kojoj se ostvaruju finansijski projekti. To se, uostalom, vidi i kod Flamanaca, kao što i želja Katalonije da se odvoji nije inspirisana samo emocijama. Jedna stvar je emocija, a druga manipulacija. Ako poznajemo istoriju, sposobni smo da damo odgovor.

* Na vašim platnima iščitava se i socijalni bunt.

- Radnička klasa iščezava. Odumire, kao retka životinjska vrsta. Rad više nije skup manuelnih jedinki koje treba da imaju određenu socijalnu funkciju, ili koje ostvaruju društveni proizvod. On sve više postaje automatizovan. Postaje kategorija koja se prenosi na mehanizovane obrađivače, robote i dronove. Zato postoji i toliko strepnje i trvenja u odnosu na sve što je vezano za postignute socijalne beneficije u razvijenim demokratijama. Ipak, postoji mogućnost da ta klasa kroz unapređen sistem obrazovanja evoluira.

* Budućnost je, dakle, u poslušnosti mašine?

- Savršena diktatura imala bi izgled demokratije, ali u osnovi bi to bio zatvor bez zidova iz kojeg zatvorenici ne bi sanjali da pobegnu; to bi u suštini bio sistem ropstva gde bi robovi, kroz konzumaciju i zabavu, obožavali svoje ropstvo, rekao je još davno Oldos Haksli. Svet se utopio u komforu asistencije, od mobilnog telefona koji svi poseduju, pa do manje vidljivih stvari. Gubi se humani momenat. Ljudski faktor, u aktuelnom kontekstu, predstavlja osigurač protiv nekih mnogo gorih i mračnijih stvari koje mogu da se dese.

* Kod vas, na slici, radnik varilac seče i topi petokraku?

- Ovaj simbol je preživeo razne mutacije, kao i pojam revolucionarnog. Na francuskoj televiziji se ovih dana pojavljuje reklama za higijenske uloške uz muziku "Bela ćao", jer je reč o revolucionarnom proizvodu tehnologije koja poštuje čovekovu okolinu. Ideologijama iz prošlog veka je u potpunosti istekao rok trajanja. Odnosi u svetu koje smo ranije poznavali potpuno su promenjeni. Zabrinjava me jedino što ne postoji antipod globalnoj dominaciji. Iščezla je planeta napretka trećeg sveta šezdesetih i sedamdesetih. Te zemlje su sada bukvalno u ruševinama.

* Živite u Francuskoj, kako gledate na njihov aktuelni socijalni bunt?

- Smatrao sam da su i oni pregaženi dominatnim neoliberalizmom u kome jedinke nisu u stanju da se suprotstave socijalnoj nepravdi, ali su me potpuno iznenadili. Divim im se. Svaki put kada je ugroženo nešto što je zadobijeno dugim godinama borbe za pravedno društvo, oni ustaju i izlaze na ulice, i to sve socijalne kategorije, uključujući advokate, medicinske radnike, Filharmoniju, pa čak i Parisku operu. To govori o dobrom zdravlju tog društva. Ne vidim u tome problem. Problem je nekontrolisano nasilje na ulicama. Francuska Republika počiva na revoluciji, koja je i masovni simbol Francuza, o čemu je pisao i Elijas Kaneti. Oni i dalje imaju sposobnost da reaguju.

* Opštu sliku sveta zaokružuje ženski akt u hotelskoj sobi koji gleda na njujorške Kule bliznakinje...

- Na mojim slikama često postoji sređen prostor u prvom planu, iza koga se, u drugom, pomalja svet u ruševinama. Obe kreacije su ljudske. Konstrukcija i dekonstrukcija su ljudsko delo. I ta dva sveta kohabitiraju u čudnoj simbiozi, promatrajući jedan drugog.

PROČITAJTE JOŠ - Mihael Milunović: Svet u lažnim bojama

* Deda Milo i otac Kolja bili su poznati umetenici. Nalazite li sličnost u vašem stvaralaštvu?

- Svako od nas se razvijao na svoj način i u različitim epohama. Razlikujemo se u svemu, u motivima, načinu stvaranja. Postoji nešto što se zove genetska predispozicija, naravno, ali i okruženje u kome sam odrastao. Za razvijanje te predispozicije, širinu mog uma i obrazovanje mogu isključivo da zahvalim mojoj majci, vajarki Ani Viđen. U tom smislu mislim da imam osetljivost da odgovorim i izrazim se na likovni način.

ISTINA OD PLASTELINA

* DANAS smo na svetskom nivou suočeni s vrlo brzim kontaktom u odnosu na neki događaj, ponekad i u frakcijama sekunde, i ako je nešto viralno, to odmah postaje deo globalnog saznanja. U nemogućnosti smo da imamo distancu u odnosu na vest koja nam se saopštava. Nemamo odstupnicu. Ne možemo da sagledamo šta je zaista bio realni momenat. Istina u svetu je u tom smislu odavno kompromitovana. Percepcija se ugiba u "šaci" političkih i inih manipulacija. Istina se, dakle, ponaša kao neka vrsta plastelina - kaže Milunović.