Mihael Milunović: U ruinama naprednih ideja

U SALONU Muzeja savremene umetnosti u petak je otvorena izložba slika velikog formata "Mesto na kojem sam stajao" Mihaela Milunovića. Aktivan u kulturnom životu prestonice, ne samo kao slikar, već i kao kustos koji afirmiše mlade umetnike u "Parobrodu", urednik programa "Obojeni svet", umetnički direktor drugog Mikser festivala... Milunović živi i radi na relaciji Beograd - Brisel. I, svojim delom uvek reaguje na svet koji ga okružuje, često sasvim tačno identifikujući probleme, fikciju društva uvek u nadi da će ljudi prepoznati potrebu da jedni drugima "pruže ruku".

* Izložene slike su takođe nastale s određenom namerom?

- Uvek se baziraju na doživljenom i mešavina su realnih prizora i, uslovno, nadrealnog. Kranovi, stubovi dalekovoda... jesu deo pejzaža, industrijske arhitekture u luci, kvartu u kom mi je beogradski atelje, ali taj "inventar" ima više veze sa progresom, ili tačnije sa danas zaustavljenim progresom. Dakle, radi se o osujećenoj ideji!

* Kritički pogled?

- Apsolutno, i to u nešto u šta se verovalo i što je bilo moguće, ali je osujećeno i propalo. Dakle, posmatram "ruine" društva koje je obećavalo, ruine progresivnih ideja. Opet ne znači da se taj "inventar" koji se nalazi na mojim slikama ne bi mogao upotrebiti. Pritom tu ima dosta nostalgičnog sećanja i osećanja. Prvenstveno zato što podsećaju na propuštene šanse.

* Radi se o "antici" 20. veka?

- Da, prema njoj imam slabost i sakupljam predmete koji pripadaju tom dobu. To su sve stvari koje imaju svoju funkciju a posebno me interesuje sve što je vezano za transmisiju, energetski protok. Ali tu ima i aviona bez krila, koji simbolički predstavlja dobre ideje koje ne mogu da zažive. To je deo naše stvarnosti.

* Stanje našeg okruženja je vrlo rečito?

- Otuda sam veoma vezan i za arhitekturu. Na Dorćolu se najbolje vidi koliko ima savremenih arhitekata koji uopšte ne promišljaju budućnost. Ta zdanja ostaju za pokolenja, pa ukoliko ne valjaju, ona su kao prokletstvo, slike bahatosti i zabluda. Arhitektura može da preživi i oplemenjuje samo ako je dobra, kvalitetna. Ona zrači i znači u budućnosti samo ako je ispravno urađena. Nema gore kletve nego ako je generacijama i generacijama trn u oku i ako im smeta ono što im je ostavljeno u nasleđe. Takva zdanja, nažalost, danas niču kao gljive pored panjeva...

* Ima na Dorćolu i sjajne industrijske arhitekture koju, po Libeskindovom planu, treba zbrisati?

- Postoji taj fantastični Pamučni kombinat Beograda koji trune, a to su industrijske zgrade u engleskom stilu, ili stilu Čikaga. Svako civilizovano društvo bi ih pretvorilo u umetniče hale, ateljea... I, tako opet se vraćamo na ideje koje se neće realizovati.

* Koliku ulogu tu igra politika?

- Simbioza kulture i politike je ključna u ostvarivanju takvih ideja. Kod nas ili jednog nema, a sa drugim se manipuliše. To ne vodi do rezultata.

* Dakle, i mimo konceptualne umetnosti, slikom se može mnogo reći i danas?

- Slika nije samo slikarev "zabran", ona je ogledalo i onog koji gleda. U tom kontekstu slika diše, komunicira, emituje. U tom kontekstu dobro je da su se slici, posle izvesnog vremena, otvorila vrata u MSU. Vraćeno joj je "pravo građanstva" i više nije zabranjena reč. Ovdašnji malograđanski mentalitet stalno pronalazi da je slika na umoru, te da je nešto prevaziđeno. U svetu, međutim, nema frustracija u pogledu slikanja i slike.

* Uprkos međunarodnoj afirmaciji, vaša je baza, ipak, Beograd?

- Jedan od razloga je opšta recesija, pa i u Evropi umetnicima nije ni bolje, ni gore, nego u Srbiji. Teško je i Evropljanima koji su tamo školovani i integrisani u sistem. Kada je kriza u pitanju u istoj smo ravni sa evropskom situacijom. Sada se otvaraju novi horizonti na Dalekom istoku i u Južnoj Americi, gde prema umetniku i njegovom delu postoje otvorenost i pažnja bez predrasuda.

* Iako smo ušli u kapitalistički sistem, umetnici ovde još zamšljaju da mogu živeti po socijalističkom, samoupravnom sistemu?

- Reč je o iskrivljenoj levičarskoj ideji, prema kojoj umetnik ima slobodu ako privređuje kao profesor ili u nekoj školi crtanja, a usput slika za svoj ćef i ne mora da ima veze sa tržištem. To je promašaj. Ono što je radila država trebalo je da preuzmu privatne fondacije, kolekcionari. Da nas nije uništio rat devedesetih, to je bilo ostvarljivo, uz obrazovani srednji sloj. Oni su mogli da preuzmu znatan deo onog o čemu je ranije brinula država, ali i danas se Ministarstvo kulture "cima za rukav" za svaku stvar. Mnogo ljudi nije shvatilo u kakvom sistemu živi. Da smo osvešćenije društvo, bogatiji slojevi bi shvatili šta je savremena baština i ne bi sakupljali lažni barok italijanskih proizvođača nameštaja. Valjda je jasna razlika između romana dobrog pisca i romana jedne voditeljke TV programa.

* Kako popraviti, promeniti situaciju?

-Trebalo bi raditi sa najmlađima, uputiti ih da postoje dobre stvari, naučiti da se sa svešću odnose prema kulturi, svojoj zemlji. Ti zdravi stavovi se usađuju upravo u tom dobu, kasno je za one sa 30, 40, 50 godina. Međutim, ako ljudi hoće nešto pozitivno da doprinesu, osećaju se kao da jurišaju na vetrenjače. Verujem da, uprokos tome, postoji doba u ljudskom životu kad pojedinac treba društvu da podari najbolje od sebe. Što je iskustvo bogatije, veća je i obaveza da se podeli sa drugima. Pružiti ruku nije malograđanski akt milostinje, jer pružamo ruku nama ravnima, ili boljima od nas, koji će nas naslediti. To je jedini put napretka. Često kada čovek ima najbolje namere liči na brodolomca koji baca u okean flaše sa porukama. A, potom ne dobija odgovore.