Ne sme se ćutati o tragičnim iskustvima: Ruska književnica o priznanju Velika nagrada Ivo Andrić i romanu Deca Volge

NIKADA ranije nisam bila u Srbiji. A dogodilo se da sam svojih prvih nekoliko sati u vašoj zemlji provela baš na Mećavniku, kod Kusturice koji je jedan od mojih omiljenih autora. Mnogo mi se dopada, vrlo je udobno, oduševljena sam onim što sam videla ovde.

Ovako je ruska književnica Guzelj Jahina, za "Novosti", opisala prve utiske iz Drvengarda, veče uoči odlaska u Andrićgrad na svečano uručenje "Velike nagrade Ivo Andrić", za najbolju knjigu, koju je zaslužila za roman "Deca Volge", u izdanju "Samizdata B92", i u prevodu Nade Petković.

Tiha i skromna autorka tatarskog porekla, koja živi u Moskvi, iza sebe ima dva moćna romana - "Zulejha otvara oči" i "Deca Volge" (nagrađen u Rusiji "Velikom knjigom"), kojima pokazuje da ruska književnost i dalje stvara najznačajnije i najuzbudljivije knjige naše epohe.

- Izuzetno su mi značajni srpski prevodi oba moja romana. "Zulejha" je doživela jedan od prvih prevoda na vaš jezik, a prvi prevod na svetu "Dece Volge" urađen je na srpskom! Zadivljena sam i veoma srećna jer sam došla u zemlju gde se ovaj roman čita, dok se u nekim zemljama tek prevodi - kaže Jahina, i dodaje. - Za mene su u srpskoj književnosti dva najvažnija autora Ivo Andrić i Milorad Pavić. U Moskvi postoji spomenik Paviću u Biblioteci inostrane književnosti.

Ističe da je sa "samo dva naslova" nova u književnosti, i ne želi da ocenjuje stanje i kvalitet savremene literature u svojoj zemlji i u svetu. Činjenica da su joj oba romana istorijska i da piše treći sa istom temom, obavezuje je da govori samo o onome čime se bavi.

- Istorijski roman je u Rusiji veoma mnogo tražen, iz nekoliko razloga. Prvi je taj što pomaže ljudima da bolje razumeju ono što se dešavalo. To je naročito važno za mlade ljude koji često uspevaju da saznaju nešto iz istorije upravo preko književnosti koja obrađuje ove teme. Kada je izašla moja prva knjiga, dobila sam more pisama upravo od mladih koji ranije ništa nisu znali o tome ko su kulaci i o odnosu sovjetske vlasti prema njima. "Deca Volge" takođe govori o temi koja je na neki način prećutkivana u Rusiji, a to je tema povolških Nemaca u Sovjetskom Savezu - kaže naša sagovornica.

U Rusiji su traženi istorijske knjige jer mladi žele da saznaju ono što nisu mogli od svojih predaka Foto S. Garić

Drugi razlog za popularnost istorijskog romana, po njenim rečima, leži u tome što se o prvim sovjetskim godinama govorilo dosta, međutim malo toga je istinito rečeno.

- Desilo se to da su one generacije koje su živele u tim prvim godinama sovjetske vlasti vrlo malo govorile o tome, o svom životu iz tog vremena. Njih zovu "generacija ćutljivih" ili "oni koji su ćutali". A prvih decenija bilo je zaista mnogo tragedija koje su išle jedna za drugom. Najpre revolucija, zatim građanski rat, pa velika glad 1921/1922. i ponovo velika glad 1932/1933. godine. Sledi 1937. poznata kao vreme velikih represija i zatim Drugi svetski rat. Čitajući romane o tom vremenu ili pišući o njemu, saznajemo nešto o svojim precima, o onome o čemu su ćutali, i na taj način to nam postaje bliže - kaže Jahina. - Današnji ljudi u Rusiji suočavaju sa tom traumom koju su decenijama doživljavali u SSSR i razgovori o prošlosti su veoma živi. Zbog toga je najvažnija nagrada u Rusiji "Velika knjiga" najčešće dodeljivana upravo knjigama koje tretiraju ovo vreme sovjetske prošlosti. Među njima su "Obitelj" Zahara Prilepina, "Avijatičar" Jevgenija Vodolazkina, "Jakovljeve lestve" Ljudmile Ulicke ili "Nova biografija Lenjina" Lava Danilkina.

Pročitajte još - Mihailoviću "Velika Andrićeva nagrada": Uručenje priznanja na svečanosti u institutu u Višegradu na Savindan

Pošto se taj prenos iskustva i emocija nije prenosio sa generacije na generaciju, Jahina je upravo o tome želela da govori u "Deci Volge", koji obuhvata dvadesetak godina izuzetno burne i dramatične ruske i sovjetske istorije - od 1918. pa do kraja tridesetih godina - opisujući život nemačke autonomne zajednice na Volgi. Nemci su u Rusiju stigli na poziv carice Katarine Velike sredinom 18. veka, i živeli su u stepama kraj Volge, tik pored kirgiskih plemena.

- Može se reći i da roman govori o tome kako se ne sme ćutati o svom tragičnom iskustvu. Čak i takvo iskustvo treba da se prenese sledećim pokolenjima - kaže književnica. - Glavni junak Jakob Bah je zanemeo. On ćuti, ne može da govori o svom iskustvu i misli da tim ćutanjem može da zaštiti svoju ćerku od tog surovog sveta i uticaja svih surovosti koje se odigravaju na suprotnoj obali Volge. Ali ipak nije uspeo da je odbrani od spoljašnjeg sveta. Na salaš oca i ćerke stiže stranac koji priča o onome šta se dešava i oni ne mogu da ostanu izolovani... Stranac uči devojčicu da govori drugi jezik, i na kraju se desi da otac i ćerka govore na sasvim drugačijim jezicima, njihovi putevi se razilaze i oni prestaju da razumeju jedno drugo.

Guzelj Jahina

Jahina otkriva da se trudila da piše knjige koje će biti zanimljive za čitanje:

- U smislu da postoji tok misli i rečenice koje bi vodile dalje čitaoce za sobom. Nadam se da tim pristupom pomažem mladim čitaocima. A mislim da nove generacije imaju strpljenja da čitaju, i za mene je dragoceno kada mi se putem "Fejsbuka" obraćaju upravo mladi, podstaknuti mojim romanima.

DVA IZVORA

Moj maternji jezik je tatarski i na njemu sam progovorila, a zatim sam počela da govorim ruski. Moje celokupno obrazovanje bilo je na ruskom jeziku, na njemu sam čitala klasike, gledala filmove... Ruski za mene nije prozor u svet nego moje sve. S druge strane, u meni paralelno živi moje tatarsko poreklo i ono me i te kako obogaćuje kao čoveka. To su dva izvora iz kojih se napajam istovremeno. Te dve kulture ne treba sukobljavati i pitati koja je glavna a koja sekundarna. Mnogo je lakše živeti naporedo sa dve kulture i moguće ih je u sebi pomiriti. To je veliko bogatstvo i velika sreća.