Strepim za budućnost, ljudi postaju neka vrsta zombija: Pisac Luka Tripković o „Crnoj knjizi“

Marina Mirković

22. 12. 2019. u 11:19

Стрепим за будућност, људи постају нека врста зомбија: Писац Лука Трипковић о „Црној књизи“

Foto V. Danilov

Pisac Luka Tripković: Virtuelna realnost sigurno će biti jedna od najvrednijih industrija. Umetnost, likovnu, većina danas shvata kao svojevrsni otpis poreza. Oligarhije postaju sve razularenije

NEUOBIČAJENO obimno, višeslojno delo koje se odlikuje uzbudljivim, kvalitetnim zapletom i izuzetno životnim likovima, "Crna knjiga" Luke Tripkovića (1989), nikako ne boluje od "boljke drugog romana". Naprotiv - Tripković njome samo potvrđuje da je Srbija dobila izuzetnog pisca, što je nagovestio već svojim prvencem "Osmeh pod gorom maslinovom", koji je odmah po objavljivanju u ediciji "Prva knjiga" Matice srpske polučio veliki uspeh i čije je reizdanje u "Laguni" do danas i te kako traženo.

Po obrazovanju slikar, Luka je tragajući za temom svog doktorata na Fakultetu likovnih umetnosti ispisao čak dva romana u koja su utkana mnogobrojna njegova promišljanja o istoriji slikarstva, ali i o savremenoj likovnoj umetnosti - od ratne drame o iseljavanju kolekcije muzeja "Prado" tokom Španskog građanskog rata, do distopijske "Crne knjige" smeštene u blisku nam budućnost.


PROČITAJTE JOŠ: Dugujemo zahvalnost hrabrim generacijama: Darko Bajić o nagradu UFUS i novom filmu

* Jeste li odlučili da svoja razmišljanja o umetnosti iskažete (i) kroz literaturu i zbog veće komunikativnosti književnosti?

- Umetnost, likovna, danas se shvata kao svojevrsni otpis poreza, ona o(p)staje u nekakvom socijalnom mehuru koji se stvara između naručilaca, autora i kolekcionara. Sve se tumači na nivou zabave, našli smo se u nekakvom limbu nastalom usled nenalaženja valjanog odgovora na pitanje "Šta posle postmoderne?" Ne funkcionišem na tom nivou, bilo mi je lakše i svakako demokratičnije da formulišem stavove kroz literaturu, koja će doći do šireg kruga ljudi - a i zato što svoja razmišljanja ne moram da okivam pravilima pisanja akademskog rada, već mogu da ih izrazim kroz likove.

* Prvi roman prepoznali su i kritika i publika, ali drugi vam je doneo poređenja sa Pekićem ili Dejvidom Mičelom...

- Pekić jeste informativan, često zahtevan u smislu da pretpostavlja čitaoca koji znanja ili poseduje ili je voljan da ih stiče. Verujem da me, ipak, sa njim povezuju pre svega zbog distopijskih elemenata, koji imaju dodirnih tačaka sa "Atlantidom", ali i zbog segmenta mog romana koji čine pisma engleskog prijatelja. Opet, može se (bez ikakve namere za poređenjem) tu tražiti i veza sa Crnjanskim i meni omiljenim "Kodom Hiperborejaca", knjigom koju osećam kao "gonzo putopis", a koja opisuje predratnu atmosferu u Evropi besprekornim, razigranim poetskim stilom, zbog čega se lako čita uprkos kompleksnosti. Mičela, nažalost, još nisam čitao.

Foto V. Danilov

* "Crna knjiga" koketira sa mnogim žanrovima, od trilera, preko drame, do fantastike...

- Volim dobre krimiće, ali nisam želeo da se sužavam uzusima ma kog žanra, a želeo sam čvrstu, jasnu strukturu. Fantastika mi kao čitaocu nije bliska, no prijatelji koji rade u IT sektoru pričali su mi o virtuelnoj realnosti i razvoju te tehnologije, bilo mi je interesantno, pa sam počeo to da istražujem. Saznao sam da veštačka inteligencija, koju uveliko koriste u marketinške svrhe, za istraživanje i prikupljanje podataka, nepogrešivo određuje uzorak i "gađa" konzumente "pravo u glavu". Gledao sam i predikcije naučnika koji predviđaju da će u sledećih deset godina virtuelna realnost biti jedna od najvrednijih industrija, a da će, verovatno, očekivano i logično, najisplativija biti u porno-industriji.

* Verujete da nam je ta opisana budućnost, u kojoj ljudi bivaju eksploatisani u virtuelnom svetu, zaista toliko blizu?

- Distopijski slogan iz romana, "kada ne možemo (dovoljno brzo) da kolonizujemo Mars, možemo virtuelne svetove", govori da to jeste moguće rešenje za problem nezaposlenosti - upošljavanje ljudi u virtuelnoj realnosti, sa beskonačno mnogo scenarija i beskonačno mnogo radnih mesta. Konzumerizam biva doveden do ekstrema u takvoj "stvarnosti", ljudi postaju neka vrsta zombija, a zombifikacija društva ukida svaku reakciju, pa i otpor. Tako se ostvaruje vizija u kojoj oligarhije postaju sve razularenije, ti tzv. zli kapitalisti mogu da se razmahnu i nastave da vrše preraspodelu na način koji im odgovara. Pokušao sam da dam utemeljenu kritiku društvenih zbivanja, izmeštenu u blisku budućnost. Sam iskreno strepim jer sam ubeđen da nam je to vrlo blisko.

Foto V. Danilov

* Iako se u toj budućnosti naizgled promenilo sve - "ta Srbija" nam je do te mere prepoznatljiva da uviđamo da se u njoj suštinski ništa ne menja...?

- Najbolji dokaz za to da Srbija i te kako pripada Evropi jeste okolnost da su problemi koji se sada uočavaju diljem kontinenta u našoj državi samo očigledniji i vidljiviji. Mi nismo Italija, koja ogrezlost u korupciju može da nadomesti milijardama evra prihoda od turizma, mode, dizajna. A svuda je desnica u usponu. Ono, međutim, što nas razlikuje jeste činjenica da mi nemamo državu, i to ne mislim u kolokvijalnom, populističkom smislu, što se često može čuti iz dela opozicije. Naša državnost je posledica toga da drugi sa nama nisu hteli više da žive - država nam je skrojena kao nusprodukt tuđih ambicija da se osamostale. Nikada niko nije pitao građane Srbije kakvu državu žele: socijalnu, liberalnu, da li su za monarhiju ili republiku...


PROČITAJTE JOŠ: Kamerom beleži priče o posvećenom drveću: Hodočašće Saše Savovića kroz gajeve Šumadije

* Šta vezuje slikarstvo i literaturu, nerazlučivo povezane u vašem profesionalnom životu?

- Slikarstvo je intimna umetnost, kao i pisanje, sam si pred platnom, kao i pred monitorom ili papirom. No, umetnički izraz sam je po sebi hermetičan, a umetnost intimna - problem je u komunikaciji. Kada nas je Mileta Prodanović primio na klasu, prva stvar koju je izgovorio je bila da "umetnik danas mora da bude đavolski obrazovan". Korišćenje raznorodnih jezika nije tako neobična stvar na mom fakultetu, koji su završili i drugi sjajni ljudi poput reditelja Slobodana Šijana, basiste "Jarbola" Žolta Kovača, ili mog "klasića" na doktoratu Zorana Marinkovića, pevača "Bjesova"... Ima nas likovnjaka u raznim profesijama, prave se "krosoveri", ne damo se ukalupiti, i to je dragoceno.

Foto V. Danilov

SMRT VELIKIH IDEOLOGIJA

* Da li se konačno iskristalisala tema vaše doktorske disertacije, te za iduću godinu zakazane izložbe?

- Moj master rad je bio posvećen fenomenima moderne, koji su, između ostalog, iznedrili i apstrahovane spomenike NOB. Negde na tom tragu planiram da doktoriram - zanima me na koji je način modernizam bio neophodan da bi se rodile dve totalitarne ideologije koje su obeležile 20. vek. Sa njegovom smrću dolazi i do smrti velikih ideologija. Volim esej "Vrednosti ruina", u kom Naomi Stid poredi odnos prema ruševinama jednog levičara i jednog naciste - Valtera Benjamina i Alberta Špera.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije