Камером бележи приче о посвећеном дрвећу: Ходочашће Саше Савовића кроз гајеве Шумадије

ЗАПИС је и дрво и храм. Под крошњом записа се крштава као под сводом цркве. Ко се усуди да дирне у закрштено дрво призива неизбежну несрећу. Гасну места која су заборавила своје записе. Мало је у њима живих који могу да посведоче о времену када су заветине биле један од најсвечанијих дана, када су крстоноше у литијама обилазиле посвећену путању обележену записима, које су свештеници благосиљали, а девојке китиле цвећем.

У времену које немаром и површношћу суши корене српског националног идентитета, у Горњем Милановцу се појавио спасилац непроцењивих прича о записима Рудничко-таковског краја. Саша Савовић, новинар, фото-репортер, музеалац, истраживач и ходољуб годинама је предано обилазио 60 села бележећи приче и фотографишући људе и њихове записе. Та његова заветна литија сачувана је у књизи "Крст у дубу", недавно објављеној у издању аутора, Музеја рудничко-таковског краја и Удружења ликовних и примењених уметности из Горњег Милановца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Да ли ће се поново делити националне пензије: Уметници су нестрпљиви

Без преувеличавања, ово дело може се такође сматрати записом, духовним светим дрветом српске културе. Савовић је водио трку против времена обилазећи села која се неумитно гасе. Без његове књиге о њиховим становницима и судбинама штуро и немо би остали да сведоче само надгробници зарасли у траву и дрвеће с крстовима урезаним у кору.

"Крст у дубу" је књига настала с ногу, дословно, и надраста класификације. Она је научно дело, равно онима које су правили Цвијићеви географи и етнографи, а истовремено је раскошан путопис о заборављеној Србији и збирка изузетних репортажа. У књизи се налази и збирка минијатура "шумадијских зен-прича" које на прво читање остају урезане у памћење и терају на размишљање о људима. И записима.

Нарочито су потресна сведочанства о светињама које су и у Другом светском рату непријатељи поштовали, а у послератном времену су их се политички острашћени Срби одрицали и уништавали. Показало се да су људи сачувани само тамо где су чувани и записи. О томе сведочи и див-дрво у угледном домаћинству Милорада Стругаревића из Бруснице.

Богослужење записа / Фото приватна архива

- Занимљива прича о овом запису сеже до 1941, када су Немци наредили да се сва шума због безбедности возног транспорта исече 500 метара лево и десно од железничке пруге Београд - Сарајево. Близина уског колосека односила се и на овај запис-границу али команда места чувши да је то обележено дрво свето, запис није дирала. Поштедела га је - записао је Савовић.

ВИДЕЋЕ БОГ

ЗАПИС је живи храм. Он уме да се открије потомцима и када су га преци заборављали. Поштује се искрено, од срца.

- После Задушница 1980. обновили смо леп церић у гробљу. Он је изданак старог записа. Пекно ме поп кад сам га пито да закрстимо овај цер. Он пита: "Ко ће то да плати". Закрстим га сам. Узмем перорез и обновим крст кад дођем у гробље о саранама. Ако не види поп, видеће Бог - записао је Саша Савовић сведочење Радисава Поњавића из Невада.