POD naslovom "Let gospodina Stajnica" (izdavač "Filip Višnjić"), Srba Ignjatović (1946), ispisao je višestruko zanimljiv roman u kome, u 88 kratkih poglavlja, prati neke životne situacije, glavnog junaka, skromnog bankarskog službenika, neženje i samca. Time se ovaj istaknuti pesnik, pripovedač, književni kritičar i esejista vratio ovoj književnoj formi pune tri decenije od svog prvog romana "Kako mi je žaba uletela u usta".


PROČITAJTE JOŠ:
Pantomimičari nisu cirkusanti

Na pitanje otkud tolika pauza i šta ga je podstaklo da ponovo napiše roman, Ignjatović odgovara:

- Ta pauza dokaz je moje moći samosavladavanja, samodiscipline. Danas, kada svi pišu romane, zatajila je i moja samokontrola. Imajući utisak da je reč o nekoj vrsti "pozitivne krize", rešio sam da se i sam upletem, razrešim je ili joj i doprinesem.

* Po čemu se vaš glavni junak razlikuje od svoje "sabraće", tzv. suvišnih ljudi kojih ima dosta u književnosti?

- Rezlikuje se zbog toga što on sam kaže da je sasvim običan, "isti kao svi ostali". Naravno da će se ispostaviti da nije baš tako. On svakako nije heroj; pre bi se moglo reći da je žrtva niza okolnosti, ali svaka žrtva je žrtva na svoj način. To je čovek koji živi baš danas, tu, pokraj nas... Mislim da nas dosta dobro i tačno vidi. Njegova je nesreća što ga mi i ne primećujemo ili, gore, smatramo nevažnim.

* Epilog romana je izuzetno efektan i opominjući...

- Možda će neko reći da je nalik na grotesku i tamnu fantazmagoriju. Podsećam da je crni epilog najavljen jednim snom (taj san je i vizuelno prikazan), ali svejedno smatram da je u prilikama "upotrebe čoveka" kao resursa u biti realističan.

* Kako kao dugogodišnji izdavač, urednik časopisa "Savremenik", gledate na razna dovijanja naših izdavača?

- Dovijanja su naš nacionalni "sport". Izdavači nisu nikakav izuzetak: ima ih koji pokazuju šokantnu "kreativnu dovitljivost". Ni izdavač moga romana u tom smislu nije izuzetak. Dok je, po drugim izdavačima, sve što se proda, recimo, u tiražu od preko hiljadu ili dve hiljade primeraka megahit, moj izdavač je izumeo apsolutni hit - "nevidljivu knjigu". Čitaoci je doduše mogu videti u katalogu Narodne biblioteke, u njenoj čitaonici i, kako saznajem, u Muzeju knjige "Adligata" u standardnoj formi. Drugačije - ne! Uostalom, već na prvoj stranici moga romana reč je o izvesnoj knjizi koja iščezava... Spisateljska zaumnost ili dalekovidost?

* Šta se već duže vreme događa s našom književnom kritikom koja kao da je u ilegali?

- U pravu ste: kada su vrednosti u ilegali, logično je da i disciplina koja bi trebalo da se njima bavi bude u istoj poziciji.


PROČITAJTE JOŠ:
BLAGO EGIPTA: Festival u Muzeju afričke umetnosti

* Završili ste još jedan roman. Šta ćemo u njemu čitati?

- Spomenuću da sam dvojni autor toga romana - njegov skriveni pisac i javni priređivač. Narator je takođe pisac, navodni poklonik društvenih mreža, odlučan da se najpre preko njih proslavi. Pošto su, drži, spisateljice u modi, on nastupa pod imenom Amerikanke Elizabet Riš i Italijanke Dore Agostini... Ubrzo će se ipak ispostaviti da je i njegov put posut trnjem i osporavanjima. U tome mu ne pomaže bavljenje Kišom, Andrićem, Tišmom, Pavićem niti legijom drugih imenovanih i neimenovanih "kolega", odnosno gonetanje tajni i zamki našeg književnog života juče i danas. A ima tu i susretanja s izdavačima, dovitljivcima bez mane i straha...


NOVA "UTULjENA BAŠTINA"

* Kao iskusnom kritičaru i esejisti, kako vam izgleda današnja srpska proza?

- Tom prozom se danas bavim kao smerni čitalac i istinski sam zapanjen saznanjima da javnoj pažnji gotovo po pravilu izmiču izvrsna dela poput knjige Aleksandra Novačića "Bulgakov: pisma Staljinu" (2013) ili "Spidijeve filozofije" Gordina Lakasa - tj. D. Lakićevića (2010). Tako, nekako "spontano", niče nova "Utuljena baština". A ko ju je utulio? Mi.