TV KRITIKA: Neki drugi film

U METEŽU povlačenja cele srpske države u jesen 1915, nadomak Prizrena, Makrena Spasojević iz Slovca prilazi kralju Petru, koji se povlači sa narodom i predaje mu jedne pletene čarape za svog sina Marinka sa majčinskom molbom da ga u svojoj vojsci pronađe kako zna i ume (a može mu se, kralj je) i preda mu ih, kad već ona nije uspela. Petar dirnut, uzima ove čarape pa do kraja serije traži ovog Marinka, pokušavajući da ispuni obećanje. Na tom mestu počinje bogata metafora Milovana Vitezovića, tj. narativ njegovog romana "Čarape kralja Petra", po čijim su motivima nastali film i TV serija "Kralj Petar Prvi". Mada je Vitezović sarađivao i na onim delovima filmskog štiva koji nisu bazirani na ovom tekstu, rečeni roman trebalo je da bude okosnica glavnog toka radnje. Ta radnja - iz nama nepoznatih razloga - počinje tek u osmoj od jedanaest epizoda serije. Sve do ovog mesta serija uopšte nije snimana po scenariju Vitezovića, nego po zamislima koscenarista Ćosića i Ristovskog, puna stranputica, naivnosti, promašaja i nedopustivih izvrtanja istorije. Stvar je u tome što je ta fikcija, koju autori nazivaju umetničkom, a koja sa umetnošću nema mnogo veze, slaba i neuverljiva, na šta smo podrobno ukazivali na ovim stranicama.

Sada se situacija unekoliko menja jer tek pred kraj serije počinje da funkcioniše dramsko jezgro Vitezovićeve proze. I sve se odjednom preokreće. Haotična i konfuzna dramaturgija dvojice amatera, koja je teško posrtala na dosadašnjem putu, dobija drugačiji tok. Sledi se unutrašnji smisao jedne velike istorijske metafore i razaznaje lik narodnog kralja i njegove duše. Radnja, vraćena Vitezovićevoj zamisli, znatno relaksira dramski tok i nalazi bolju motivaciju; proniče se u opšti smisao celog svetsko-istorijskog prizora. Ukazuje na autentično obzorje istorijskih okolnosti. Jednom rečju, počinje neki drugi film, tj. neka druga serija. Ali kasno. Toliko je toga propušteno, zanemareno i pokvareno da se ova stvar više ne može popraviti.

Dogodilo se nešto slično kao sa "Nemanjićima", pre tačno godinu dana. I tada su publika i kritika prilično brzo prepoznale bespuće kojim se krenulo, ali je bahatost Javnog servisa, koji je u oba slučaja odbijao da se suoči sa očevidnim promašajima, uljuljkujući se naručenim aplauzima medijske klake, dovela do mučne situacije, u kojoj se jedva čeka da se sva ova muka što pre završi i zaboravi. I da se pita, kao prošle godine - "kud se dede car Nemanje blago?"

PROČITAJTE JOŠ - TV KRITIKA: Nove nevolje kralja Petra

I ovde, naravno, ima gluposti. U osmoj epizodi događa se jedna potpuno suluda scena, koja se ne može objasniti drugačije do potpunom konfuzijom autora. Traje povlačenje u jadu i bedi. Na ulazu u Prizren, kralj Petar (u paradnoj gali, na belom konju, sačuvaj Bože!) bukvalno nabasa na red obešenih srpskih seljanki i to u mačvanskim nošnjama. Nailazi i neki fotograf i moli Petra da pozira ispod vešala; Ristovski to i čini. Ko je povešao ove seljanke dok neprijatelj još nije stupio nogom na Kosovo? Srbi sami? Kralj Petar? Otkud uopšte ovaj jezivi prizor austrougarskih zverstava u Mačvi 1914, i to usred Kosova, više od godinu dana kasnije? Zašto Petar pozira slučajnom fotografu ispod samih galgi onako maestozno, na belom konju? Nisam siguran da bi Ristovski uopšte pokušali da odgovore na ova pitanja. Sve to zajedno liči na neki teatar apsurda, gotovo nadrealan u svojoj alogičnosti, a sasvim neadekvatan mestu i vremenu radnje. To dodatno ilustruje neprekidno zbunjivanje gledaoca, što se vremenom pretvara u hroničnu boljku ove serije.

PROČITAJTE JOŠ - TV KRITIKA: Kralj Petar Prvi - Fikcija, ali loša fikcija

U devetoj epizodi glavno mesto zauzima ratni savet u Prizrenu na kom dvor, vlada i Vrhovna komanda odlučuju (i to prostim glasanjem!) da nastave povlačenje preko strane teritorije. Ceo vrh države prisutan je tu u vidu drvenih lutaka kralja, regenta Aleksandra, Pašića i trojice vojvoda. Ali sve takođe deluje kao naivni igrokaz bez duše i talenta i tako anulira jedno moguće dramaturško čvorište. Na stranu to što je ovaj "savet" istorijski potpuno netačan: toj sednici nisu prisustvali ni kralj, ni regent, ni načelnik štaba Vrhovne komande, jer su se 28. novembra 1915. već nalazili negde oko Ljum kule, u Albaniji.

Ovaj igrokaz se, dakle, uopšte nije dogodio i predstavlja falsifikat, pogotovu što Putnik i Aleksandar tu predlažu kapitulaciju, Petar "da se gine na Kosovu", a jedini Mišić - da se preduzme kontraofanziva, u čemu ostaje usamljen. Taj sastanak, odnosno sastanci, dogodili su se između samih komandanata armija (koji su potpuno izgubili vezu sa Vrhovnom komandom) i to u Peći, zaključno sa 1. decembrom, kada je Mišić konačno digao ruke od svog predloga i zaputio se put Čakora. Zašto je sve ovo važno? Zato što pokazuje da neodgovorno postupanje sa istorijskim činjenicama razara dramsko tkivo same fikcije i dovodi do fatalne konfuzije. Istina, kao voda, na kraju nađe svoj put.

Ivan Vujić u ulozi Momčila

Jedini "živ" lik je ovde vojvoda Mišić, koji održava borbeni duh i pokušava da podigne klonulu vojsku. Za Svetozara Cvetkovića, koji ga igra, već smo rekli da uopšte ne liči na vojvodu ni fizički ni duhovno; Mišić je bio energičan, ali nikad jarostan i bahat! Nije vikao kao seoski birov i uopšte, nije se ponašao kao besna precioza, nego kao skroman a odlučan vojnik. Nije nevažno kako će najvećeg srpskog vojskovođu upoznati nove generacije. Zato se i pravi ovakva serija. To, naravno, zavisi od rediteljskog rada sa glumcima, a to je za Ristovskog - kao i za njegovog prethodnika u "Nemanjićima" - nedokučiva veština.