TV KRITIKA: Kralj Petar Prvi - Fikcija, ali loša fikcija

Ni četvrta epizoda nije, u osnovi, promenila ništa. “Bez obzira na balkanske ratove” (kaže se u napisanom uvodu, a da ove “ratove” nismo ni čuli ni videli na ekranu!), srpska vojska je i dalje protiv srpskog kralja i preti mu pobunom. “Pašić da se ukloni za tri dana inače će glave Karađorđevića da se kotrljaju beogradskom kaldrmom” ili tako već nekako preti major Tankosić, heroj odbrane Beograda, Mačkovog kamena i poslednji branilac Igrišta 1915, koga su kulturni Austrijanci iz groba iskopavali da se uvere da je ovaj njihov zakleti neprijatelj stvarno mrtav! Apis je i dalje dežurni demon serije kao pralik srpskog oficira i srpske vojske: zloćudan i nasilan. Itd. Dobro je jedino što ovde nije dao bogzna kakav materijal da se Srbija ponovo okrivi za Veliki rat, ali zato sipa obilje insinuacija protiv svega i svakog, naročito protiv kralja, koga bi stalno da ucenjuje i ponižava.

Pročitajte još - OVACIJE U TRI SALE ZA PRIČU O HEROJSTVU: Film "Kralj Petar Prvi" premijerno prikazan u Beogradu (FOTO)

Apis je skrućena maska ove serije, svedena na politički stereotip. Kao i svi ostali likovi, zadat je, uvezan od početka do kraja. On je slika i prilika zaključanog narativa prema unapred datom modelu stvaranja “Senki”, “Nemanjića” i sada “Petra Prvog” a cilj mu je degradiranje svake pozitivne srpske tradicije, u šta naročito spada - vojska. Naknadna pamet današnjih naših filmadžija tera inat naučnim saznanjima, a istoriju, koja se dogodila, silom izvrće u fikciju, koja se nikada nije dogodila. “Falsifikuju prošlost, izmišljaju istoriju, a nacionalne identitete temelje na neistinama”, kaže prof. dr Đorđe Vuković. “Favorizuje se fikcija, a zanemaruju činjenice” pri nekoj dogovorenoj istoriji, kao što smo pola veka živeli u “dogovorenoj ekonomiji i dogovorenom bratstvu i jedinstvu jer nismo znali prave činjenice”, veli Zoran Kolundžija o “našem filmu, gde je, zbog stranaca, poželjno da nismo baš dobri”. U krajnjoj liniji, sve se svodi na pokušaj promene svesti, što od srpskog naroda traže Bundestag, “evropski komesari” i Makron, koji nas je već smestio u magareću klupu.

Otud i glavna zamerka, koja nam se upućuje sa RTS-a: “Postoje dokumentarne serije, koje treba da se bave istorijom, a fikcija je nešto sasvim drugo. Istorija se ne mora poštovati u fikciji”. Nije istina. Hajde da jednom zauvek i to raspravimo. Kao prvo, istorijski filmovi ne mogu da umetničkom slobodom pravdaju izvrtanje činjenica, naročito kada je reč o ključnim događajima iz istorije jedne nacije. Umetnička sloboda nije uopšte sporna, upravo pomoću nje igrani film ili serija moraju da dočaraju duh vremena, što je u ovom slučaju potpuno promašeno (prof. dr Siniša Mišić, povodom “Nemanjića”). Zatvoren navod. Tačka. Važi za sve. Nema fikcija nikakvu prednost nad istorijom ni u dokumentarnom niti u igranom filmu. Naravno da umetnost nije lekcija i da se film fikcije ne mora držati istorijske zbilje “kao pijan plota” i na to ne treba da nas podsećaju priučeni branioci umetničkih sloboda. Stvar je u tome što u svim opisanim slučajevima odstupanje od istorijske istine dovodi, gotovo po pravilu, do razaranja umetničke suštine filma. Kao voda, istina nađe svoj put i film se odjednom nađe nemoćan pred gledaocem. Fikcija je slaba karta za plasman neistina. Izmišljena istorija potvrđuje se odmah kao mućak.

Drugo, fikcija nije ni od kakve koristi diletantima. Tek tada se na delu pokazuju neinventivnost i pomanjkanje dara. Baš takav je ovde slučaj: plakatski napisani, drvenasti karakteri, u radnji ravnoj kao daska, nemušta i početnički opterećena režija (sada se vidi da ih na FDU uopšte ne uče osnovama organizacije prostora, uglova i pravaca, o čemu možemo naširoko), uz pogrešnu muziku (rok gitare u epohi secesije) tvore ovu fikciju - ali lošu, neuverljivu fikciju. I to vidi narod i ne ustručava se da kaže: “Koji su andrak uopšte to i snimali”? Ne može se našoj publici dugo prodavati rog za sveću, ona je stasavala na Festovima. Ona naročito pruža otpor providnoj, politički korektnoj ujdurmi, koja se na svaki način trudi da umanji značaj, obezvredi, razgradi i svede na niži stepen nesporna saznanja i da “da istorijsku snagu sumnjivim, nesigurnim i falsifikovanim činjenicama”, kako na drugom mestu kaže sam Milovan Vitezović.

Država je, očigledno, nešto htela sa ovim preduzećem, a to je možda više svetlosti na “čika Peru” koji nam je doneo oslobođenje, bar deset godina jedne pravne države, slobode, demokratije, svakog napretka i uopšte, “zdrave Srbije”. Dogodilo se, međutim, da umesto svetlosti dobijemo njenu negaciju.