POZORIŠNA KRITIKA: Za koga umetnik stvara?

Koprodukcija 69. Dubrovačkih letnjih igara i HNK “Ivana Pl. Zajca” Rijeka je, kao svoju prvu premijeru, u ambijentu polusrušenog benediktinskog manastira na Lokrumu, pokazala premijeru predstave “Mikelanđelo”, po ekspresionističkoj “legendi” Miroslava Krleže i po originalnom tekstu beogradskog dramaturga Milana Markovića Matisa. Režija je poverena slovenačkom reditelju Sebastijanu Horvatu, koji je (takođe u saradnji sa Markovićem), požnjeo veliki uspeh na Bitefu 2016, sa predstavom “Nad grobom glupe Evrope”.

U prvom delu, igra se Krležin “Mikelanđelo Buonaroti”, u mučnoj, oniričnoj scenskoj fresci slikarevog genija (dok oslikava Sikstinsku kapelu), koji se krvavo razbija o hridi merkantilizma, oličenog u njegovom poniženju i nemaštini. Krleža je ekspresionistički prikazao Mikelanđelovo okruženje kao opskurnu, surovu, ljudoždersku krčmu, u kojoj on gubi razum. Na tri nivoa, u pozorišnoj kocki (neverovatno je da nije iskorišćen prekrasni prirodni ambijent), Horvat je, svojom izuzetnom imaginacijom, stvorio bošovski panoptikum zla, pošasti, ružnoće primitivizma i prizemnosti religije, u čemu su ga maestralno podržali Rakan Ršadat (Mikelanđelo), Aleksandar Cvjetković (Nepoznati), Tanja Smoje/Beatris, Olivera Baljak (Papa), Jelena Lopatić (Bogorodica), Marija Tadić (Marija Magdalena), Dean Krivačić (Tinejdžer), Jerko Marčić (Bečki akcionar), Edi Ćelić (Isus), Đuzepe Nikodemo (Fanatik)...

MOŽDA VAS ZANIMA I:POZORIŠNA KRITIKA: Ljubavni susret dve Koreje

Tada “Reditelj” istrčava na scenu, prekida predstavu, traži koncentraciju, posvećenost, vizionare, a ne činovnike, i sam u rasulu. Dolazi i dramaturg (takođe kliše-zamlata, koja sve okolo živcira svojom nekonstruktivnom teorijom), glumci dekonstruišu sopstveni život, popravlja se greda na sceni, pije se (sponzorsko) pivo, pokazuje se da je jedan od njih na rubu “logičnog uma”, pa to izaziva konačno Rediteljevo pucanje... Onda Scenski radnik (odličan, tačan Nikola Nedić), kao treći deo predstave, održi solilokvijum o nebitnim stvarima, koje čine umetničko vidno polje, od koga nastaje san - onaj Šekspirov, o tome da smo građa od koje se prave snovi (valjda!).

Dakle, svega suviše! Mnogo puta viđena ideja o “bezsrebrenjaštvu” umetnosti se, u prvom činu, iz Krležinog (adaptiranog) teksta dala naslutiti, kroz slapove odvratnosti niskih strasti. U drugom delu, srozala se na (dobro odigran) kliše, a u trećem pokazala sa koliko komocije dramaturg troši scensko vreme, ne dokazujući ono što do ni tada nije jasno bilo: “Za koga ja radim?!”... Mehanizam, koji bi postmodernu konstrukciju držao oko jedne ideje nije do kraja profunkcionisao.