Nikolaj Koljada: Zapad nas mrzi, i baš nas briga!

GLUMAC, reditelj i jedan od najizvođenijih savremenih ruskih pisaca u svetu Nikolaj Koljada (osnivač i upravnik Koljada teatra u Jekaterinburgu), ovih dana prisustvovao je u Beogradu premijeri svog komada “Šuplji kamen”, u režiji Tanje Mandić Rigonat. Dobro poznat ovdašnjoj publici po naslovima “Kokoška”, “Murlin Murlo”, “Poloneza Oginjskog”, “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” (sve u prevodu Novice Antića), oduševljen je novom predstavom i ansamblom.

Priča o vremešnim ljudima, usamljenim i zaboravljenim, izvela je na scenu Branku Petrić, Radu Đuričin, Ljiljanu Stjepanović, Laneta Gutovića i Katarinu Marković, koje bi poznati pisac rado video u svom teatru u Jekaterinburgu.

- U novembru će gostovati na našem festivalu. Bojao sam se da neće prihvatiti poziv, jer je dalek put, hiljadu i po kilometara od Moskve. Pristali su s radošću, a ja želim da ruska publika uživa gledajući ove, već u godinama, velike srpske glumce - kaže Nikolaj Koljada.

* Šta vam se dopalo u njihovoj igri?

- Malo sam se uplašio kad sam video da je na sceni sve pozorišno “lažno”, lažna trava i jabuke. Plašio sam se da će i glumci tako da igraju, a oni su počeli potpuno filmski! Svaka, i najmanja emocija videla se na njihovom licu, i sve je postalo pravo, prirodno. Kao da su, zaista, neki stariji ljudi izašli iz tramvaja i došli na scenu. Smešni, veseli, naivni, mudri. Samo u uglu očiju vidiš im suzicu, suzdržanu emociju... Kada se Rada Đuričin sagne da ubere cvetić, otvara čitavu predstavu: malim gestom pokazuje koliko voli život. I svi ostali karakteri vrlo su rafinirano prikazani.

PROČITAJTE JOŠ - Nikolaj Koljada: Nismo uzalud braća Sloveni

* Kako stari ljudi žive u Rusiji?

- Da žive dobro, ne bih o njima ni pisao. U tradiciji ruske literature je da se piše o malim, nesrećnim ljudima, a naši starci su najčešće zaboravljeni i ostavljeni. Nikome nisu potrebni. Ali nije tako samo u Rusiji. Često idem u Nemačku, i kad ih pitam gde su im babe i dede, kažu da su u staračkim domovima i da ih obilaze vikendom. Doduše, kod nas se još smatra sramotom da se roditelji smeste u dom. Moram da kažem da sam i ja penzioner, već tri meseca. U Rusiji se ide u penziju sa 60 godina. Sve brzo prođe... Inače, kad govorimo o starima, mislim na dva pojma: bake i bakutanere. Prve prave slatko, gaje baštu i unuke, a druge sede u parku i ogovaraju mlade. U stilu “vidi ovu kurvu ili narkomana”. Svuda se mešaju i dodijavaju. Razumem ih, jer su ostavljeni. Mladi i treba da budu bučni, da pevaju i igraju, ponašaju se u skladu s godinama.

* A stari glumci?

- U Moskvi sam viđao umetnike koji se jedva kreću, zaboravljaju tekst, sufleri im govore replike u mali mikrofon. U žargonu ih zovu “stara perut”. Prema njima se odnose s poštovanjem, jer su veliki, mada misle da treba da odu sa scene. Teško je posmatrati nemoć, ruke koje se tresu. Hvala bogu, u beogradskoj predstavi toga nije bilo. Sve su radili neverovatno lako i lepo, zračili su ogromnom ljubavlju prema životu.

* Kao i ostali vaši junaci, i ovi u “Šupljem kamenu” žrtve su tranzicije?

- Devedesetih godina čitava Rusija je bila preorana, a posebno su teško živeli stari ljudi. Moskva je danas čista i prelepa, a ja se sećam da su tih godina već od Crvenog trga počinjale improvizovane tezge u četiri reda. Na njima su starci prodavali posuđe, odeću, sve što su mogli, da bi preživeli. Koliko ih je samo stradalo potpisujući neke lažne papire o izdržavanju... Zbog toga su se sami i nezaštićeni našli na ulici. Hvala Jeljcinu, verovatno se sada prevrće u grobu. Bio je svojevremeno gubernator u Jekaterinburgu, pa su mu otvorili ogroman muzej, “Jeljcin centar”. Nažalost, ljudi brzo zaboravljaju. Često me zovu da gostujem, a ja im odgovaram: “Moja noga neće preći taj prag.” Imam puno poznanika koji su umrli, obesili se, otrovali lažnom votkom, smrzli na ulici - sve “zahvaljujući” tom “divnom” vremenu.

PROČITAJTE JOŠ - Panoptikum Nikolaja Koljade

* I vaši roditelji su gorko iskusili to doba?

- Moji su živeli u Kazahstanu, dvadesetak kilometara od ruske granice. Prijatelji iz Nemačke slali su mi pakete s polovnom odećom koje sam nosio ne samo majci i ocu, već čitavoj familiji. Sećam se da sam preko granice vozio i prazne tegle da bi moja majka pravila slatko. U to doba čitave zime u selu nije bilo struje. Da nisu imali stoku, poumirali bi od gladi. Teško je sećati se toga... Cela Rusija, kao prokleta, radila je u blatu. Šta su moji roditelji videli od života? Ništa.

* Često citirate Nabokova i njegovu misao da je Rusija blagoslovena zemlja jer u njoj preživljavaju najslabiji?

- To je potpuno tačno. I tu smo slični sa Srbima. Šta smo sve prošli, a opet preživeli. Moja baka je imala jedanaestoro dece. Tokom onog rata samo ih je dvoje preživelo. A muž joj je bio na frontu. Dolazila je do bandere sa zvučnikom iz kojeg su se emitovale vesti, mislila je da govore živi ljudi. Lupala je u banderu i govorila: “Pusti mog Vasenjku kući!” Takve su naše sudbine. Na kraju života je poludela i verovala da su joj sva deca živa, dozivala ih po imenu... Zato svoje stare moramo voleti i poštovati.

* Da li naša dva naroda, u mnogim teškim vremenima, preživljavaju iz inata ili “elan vitala”?

- Mislim da je u našem zajedničkom karakteru, pre svega, ljubav prema životu - koliko god da je on težak. Većina ljudi ne gubi volju za njim. Znao sam svojevremeno da odem kod majke i požalim joj se šta pišu kritičari o meni. Ona plete neku svoju čarapu i kaže: “Slušaj, sine, dobrih ljudi na svetu je, ipak, više.” Uz sve muke, verovala je u dobrotu! I uvek me je posle bilo sramota što sam pred njom kukao i žalio se.

* Svedoci smo sve složenijih odnosa Rusija - SAD - Evropa. Izjavili ste da raste mržnja među narodima i veroispovestima?

- To je sve stvar politike. Prošle godine dobili smo zvaničan poziv za turneju po SAD, ali američki konzulat nam nije dao vize za odlazak. Zahvalio sam američkom producentu koji je izdvojio pedeset hiljada dolara za reklamu i rekao da ne dolazimo. Neka svi oni idu dođavola, da li nas poštuju ili ne - nije ni važno. A kad su nas poštovali? Jesenjin, Dostojevski, Puškin, svakako su velika imena. Sećam se kada smo devedesetih putovali po svetu sa šest dolara dnevnice. Svi su nam se smejali i govorili: “Evo, dolaze Rusi.” Naši ljudi su prodavali tamo kavijar, votku, drvene kašike za neki dinar. Oni su se podsmevali nama i večito pijanom Jeljcinu, nemačkom avionu koji je sleteo nasred Crvenog trga. I sada nas mrze. I šta nas briga!

* U čemu pronalazite najveću sličnost sa Srbima?

- U nekoj vrsti opuštene raspojasanosti. Ideš ulicom, negde rupa, negde smeće. Nije sve doterano do perfekcije, ipak, ljudi ne obraćaju preveliku pažnju. Imamo isto osećanje života. Eto, sa mnom je u Beograd došla spisateljica Ksenija Dragunska. Htela je u hotelu da ispegla košulju. Zvala jednom, drugi put, treći. Svaki put je dobila odgovor: “Evo, sad će neko doći.” I niko nije došao. Na kraju je odmahnula rukom i rekla: “Ma, nema veze, što moram da je popeglam!”

* Kako vidite vašu i našu budućnost?

- Sve će biti dobro. Da ponovo pomenem Nabokova, “blagoslovene su zemlje u kojima preživljavaju najslabiji”. Treba verovati u dobro. Ako uključite TV ili internet i stalno slušate vesti, poželećete odmah da se obesite! Sve je crno, evo, rat samo što nije počeo. Čini se da je za novinare dobra vest postala - loša vest. Uprkos svemu, život ide dalje.

RADIN OSMEH

- RUSKI čovek ide kroz težak život, a onda vidi neku lepotu i počne da joj se divi. I to ga čuva. Takvi su i Srbi. Eto, Rada Đuričin ima tako mio osmeh i divnu energiju, bez obzira na godine. Rekao sam joj: “Molim vas, igrajte još dugo ovu predstavu.” Ona mi se nasmešila i odgovorila: “Ja čekam poziv sa neba.” Veselo, bez patosa. Rekla mi je da je tako govorila i njena mama. Ne mogu da verujem da je 1958. igrala Anu Frank, kada sam se ja rodio...