Panoptikum Nikolaja Koljade

Fantastična ideja Svetislava Goncića i Ustanove kulture „Vuk“, da priredi drugi po redu Festival savremene ruske drame, rezultirala je gostovanjem jednog od najvećih dramskih pisaca savremene svetske dramaturgije, Nikolaja Koljade (“Murlin Murlo“,“Kokoška“...) i njegovog „Koljada teatra“ iz Jekaterinburga, sa dva, moglo bi se reći, nezaboravna spektakla.

Prve večeri, Koljada nam je, u sopstvenoj režiji, prikazao Šekspirovog „Ričarda Trećeg“. Neverovatan ansambl ovog teatra, na čelu sa magičnim glumcem Olegom Jagodinim, u ulozi Ričarda, dokazao je višeznačnost pozorišnog jezika, bez ikakih ograda. Svevremeni Šekspirov tekst, poruka o pogubnosti vlasti u postdramskom maniru, elitni fizički, muzički i kabaretski teatar postali su univerzalni scenski izraz! Sve što je istorija pozorišta taložila dve ipo hiljade godina, umetnici iz Jekaterinburga su prikazali u jedinstvenom žanru, kome je teško naći naziv...Groteska, sotija, farsa, satira, mjuzikl, verbalni i neverbalni teatar...Iako svoje u čitavom svetu izvođene drame piše u žanru magijskog realizma, u kome ima mnogo emocija, kao i ovostranih i onostranih strasti, s ove i one strane života, Koljada je, u „Ričardu Trećem“, pokazao „teatrum mundi“, svet kakav jeste, “iskočio iz zgloba“, poročan, razvratan, pornofilan, dekadentan, u koji, kao u žleb, ulazi Ričard Treći, sa svojom patološkom potrebom da čini zlo i da se njime hrani.Sa živom zmijom u ruci (što se brzo zaboravi, uz zmijski karakter zlikovca), Oleg Jagodin je, pre svega, opasan, jer Ričard Treći mora da nosi tu pretnju, ili je prosti lakrdijaš.Spolja neznatno nakazan, ovaj Ričard jeste monstrum, ali kao delo šire slike okruženja, koje kao da je sišlo sa platna Hijeronimusa Boša.Krešteći, igrajući, pevajući, uz buku i bes,sa svojim dvorom, Ričard Treći osvaja vlast, koja je samo stepen u najavi još veće odvratnosti sveta. Ogoljenih (niskih) strasti do (gole) kože, nudeći „kraljevstvo za konja“ kada mu pripreti smrt, Koljadin Ričard Treći nije više zmija, ni gmizavac – on postaje deo beskrajnog Mehanizma, koji nema kraj i koji, nažalost, i u Rusiji, i ovde, danas živimo...

A rečenica „Ovo je Rusija!“, u grozomornoj, grotesknoj Koljadinoj komediji „Violina, daire i pegla“ pripada mladoženjinoj majci (izvrsna Vera Iriškova), koja, nabrajajući srodstvo u situaciji malograđanske svadbe,time mentalitetski (po Koljadinom diktatu) pravda toliki pritivizam. „I Srbija!“, čulo se iz pozorišne dvorane...U odvratnom, neverovatno komičnom nadmetanju dve socijalno suprotstavljene familije, uz užasnog voditelja programa svadbe, transseksualnog orkestra „Seks čokolada“,sa nezaboravnim striptizom svinje, uz „paradu pijanstva i kiča“, odvija se mnogo puta viđeno (i preživljeno) poživotinjenje u besmislenim društvenim ritualima (ne samo svadbenim), u kojima se, redovno, gubi i razum, i mera,i dostojanstvo. Prostakluk, niskost, malograđanština, na fonu priče o lepoj ljubavi, koja započinje realni život, sa jakom primesom tuge što „budućnosti nema“, kako kaže pesma na sceni (nažalost, nije prevođena, a predstavu je divno preveo Novica Antić), „iscuri“ čitav jedan život, koji nije ni započeo.Uz sve njegove mane, što je metafora za bivstvovanje, ako je to život, ovde,na kugli zemaljskoj, rekli bismo.

Obe Koljadine predstave, na Drugom festivalu savremenog ruskog teatra (jer Šekspir ne spada u rusku dramu) su, pre svega, radost teatra, koji ima večitu moć da najsurovije poruke, „spakuje“ u scensko ruho, koje je i Stanislavski definisao kao „odvratno i divno“! Teške, pogubne, apokaliptične poruke, da svet srlja u propast, a da ne zna da je odavno tamo, Koljada nam je, svuda gde se igraju subverzivne, umetnički nezaboravne predstave „Koljada teatra“, u režiji slavnog pisca, reditelja i profesora dramaturgije, pokazao i jasno i profetski. I oslobodio nas mrtvačkog, građanskog, muzejskog teatra, koji više nema ovakvu razornu i opominjuću moć.