Nikolaj Koljada: Nismo uzalud braća Sloveni

GOST Prvog beogradskog festivala savremene ruske drame, koji se ovih dana održava u UK "Vuk", njen je najslavniji predstavnik Nikolaj Koljada. Pisac, za koga kažu da stvara celim svojim bićem i očajanjem (i zato podseća na Dostojevskog), trenutno je najizvođeniji ruski autor na svetskim scenama.

Koljadini komadi o nesnalaženju malih ljudi u tranziciji, beznađu i nemoći, urušavanju vrednosti - obeležili su savremeno doba, a on sam je dobio mnoge sledbenike, pogotovo u državama iza nekadašnje gvozdene zavese. Ali njegova slava odavno je prešla sve granice i gotovo da nema zemlje i jezika u Evropi na kojem se ne igra Koljada. Naša pozorišna publika gledala je njegove drame "Murlin Murlo", "Polonezu Oginskog", "Bajku o mrtvoj carevoj kćeri" i, naravno, čuvenu "Kokošku". Preveo ih je Novica Antić, za kojeg pisac kaže da je njegov najbolji prijatelj u Srbiji, koju je ovih aprilskih dana posetio treći put. Dovoljno da zaključi:

- Ne govore uzalud da smo braća Sloveni. Imate i odlično pozorište, glumce. Naravno, sećam se i Jovana Ćirilova. Nema ga više na ovom svetu, a učinio je tako mnogo za srpsko, evropsko, pa i rusko pozorište - kaže na početku razgovora za naš list čuveni dramski pisac, glumac, reditelj, scenarista i upravnik Koljada teatra. - Sećam se i Bitefa, na kome sam bio član žirija s Miloradom Pavićem. Niko mi u Rusiji nije verovao, Pavića tamo smatraju genijem! Nije to obična popularnost. Vole ga svi, i mladi i stari.

* Kako objašnjavate činjenicu da ste prvo postali popularni na Zapadu, pa u svojoj zemlji?

- Verovatno sam imao dobre drame, pa su ih prepoznali. Inače, koliko god da sam gledao mojih komada na Zapadu, nigde nisam video balalajke, babuške i samovare. Jer, te drame govore o univerzalnim stvarima. U Rusiji sam kasnije postao poznat zato što je Rusija velika zemlja i u njoj se sve dugo dešava. Eto, bio sam u Poljskoj, koja je mala. Čim se pojavi i mali talenat, svi ga podržavaju. Tako je i u Litvaniji, Estoniji. "Drhte" za svojim talentima, dok se u Rusiji talenti propiju i umru pre nego što ih neko zapazi.

* Jedan vaš ruski kolega rekao je da ste jedinstven pozorišni čovek i izuzetna ličnost, da pronalazite lepotu u užasu i nešto užasno u lepoti?

- Tako i jeste. Ne u užasu, već u blatu u kojem svi mi živimo. Moramo odatle da pogledamo u nebo, dobijemo krila i poželimo da uzletimo. Pokušavam u svemu da pronađem neki zeleni pupoljak koji će izrasti. Kad kažu da su moje drame mračne, ja se uvredim jer ih ne razumeju. One govore o ljubavi, samoći, sreći, smrti, strahu od smrti, mami, tati.

* Pišete o bednim ljudima, poniženima i uvređenima. Da li smo mi, Sloveni, poniženiji od drugih ili nam to samo teže pada?

- Nabokov je rekao velike reči o Rusiji. Kazao je neka je blagoslovena zemlja Rusija gde vlada zakon prirode, gde preživi slabiji! Svuda u svetu preživljavaju jači, samo kod nas slabiji. Zašto je to tako, ne znam. Kada sam pre četrnaest godina osnovao teatar, bilo je neprijatnosti, mržnje, prepreka. Mafijaši su hteli da nam otmu zgradu, ali smo preživeli. Obišli smo ceo svet. U Rusiji je kriza, a mi, eto, putujemo po celoj Evropi.

CEPANjE KOŠULjE

- DEVEDESETIH sam pisao puno tragičnih drama da bih publici rekao neke stvari. Sada mislim da joj treba davati komedije i kroz njih plasirati neka važna pitanja. Ne mora se na sceni svakog dana cepati košulja i govoriti kako je teško živeti. Pred početak predstave znam da kažem: "Dragi prijatelji, pogledajte, nasmejte se, a zatim malo zaplačite". Tako i biva.

NOVI NASLOV

* U Beogradskom dramskom postaviće uskoro vaš komad "Ključevi od Leraha"?

- Prevela ga je Nataša Radulović, koja je učestvovala sa "Bajkom o mrtvoj carevoj kćeri" na našem festivalu u Jekaterinburgu. Obično na festival zovem predstave nastale po komadima mojih učenika, ne mojim. Ipak, Nataša je došla i dobila nagradu. Sprijateljili smo se i ona je odlučila da prevede ovu moju dramu. Eto, sve veze se uklapaju sa srpskim pozorištem.

TAJNA "KOKOŠKE"

- NAPISAO sam 120 drama. Danas imam veselije priče i teme. Možda sam postao i malo mudriji. Ne treba ljude previše opterećivati. Teatar je, ipak, zabava. "Kokoška" se u mom teatru igra osam godina, kod vas jedanaest, po toj drami snimljen je i film. Ne umem da objasnim zašto je priča o provincijskim glumcima tako interesantna.