POZORIŠNA KRITIKA: Vulgarna slava teatra

Teško da bi se prvenac mladog dramatičara Gorana Milenkovića mogao uporediti sa raskošnom asocijativnošću Aleksandra Popovića, koji je imao redak dar da vulgarno obuče u pozorišni kostim. Nažalost, mladi pisac to (još) ne ume, pa je njegov tekst "Devedesete" mestimično banalno uprošćen, a povremeno besmisleno iščašen (kada Ranka "đuska" posle posete sinovljevom grobu). Naš je osećaj je da bi, ako se želi "akontirati" njena radost što je sinovljev ubica mrtav, to trebalo mnogo suptilnije dozirati, da gledalac, makar u "flešbeku", prepozna proces nastajanja njenog ludila. Naprotiv, u predstavi "Devedesete" sve je preterano eksplicitno i dramski naivno (re)interpretirano, preuzeto iz života sirovo, bez neophodne umetničke obrade.

PROČITAJTE I:POZORIŠNA KRITIKA: Grad živih i mrtvih

Pet žena, koje trpe pošast vremena, zbog politike koja od ljudi čini ljudoždere, i same se žderu međusobno. Dve komšinice, majke ubijenih junaka podzemlja, u odnosu su koji bi trebalo da bude neobičan, ali je dramski potpuno neutemeljen. Zora (Radmila Živković), i kao bahata majka mafijaškog bosa, pa onda ucveljena starica, preeksplicitna je. Ranka (Olga Odanović) je autentično luda, ali je njeno ludilo više dijagnoza, nego motiv za delanje, kao što bi trebalo. Lena (Anastasija Mandić), tačna je u ulozi žene, koja sebe najviše voli, a njena kćer Ceca (Milica Gojković) je jedina iznutra urušena, istinita i potresna. Dragana Varagić (Sonja), žena ubijenog sudije, nije ni imala veliku šansu da se glumački razmahne, jer joj je uloga napisana kao potpuni kliše, a ni glumica nije našla dovoljno zanimljiva sredstva da njen lik bolje upoznamo.

Egon Savin je, kao uvek kada postavlja tekst iz sirove stvarnosti, uobličio scensku radnju kao nasumične isečke iz života, spojene vremenom u kom se dešavaju i posledicama toga. Songovi i muzika njegovog proverenog saradnika, Bore Đorđevića ("Riblja čorba"), vrlo dobro su kontekstualizovali nedovoljno utemeljen tekst, i dali ovoj predstavi neophodnu rokersku tragičnost. Karakteristična scenografija (Vesna Popović), ovoga puta nije imala ishodište u igri trećeg plana, koji se nalazi iza okna, niti je ono imalo tragični značaj.

Tačno je da reditelj Egon Savin, koji nam je otkrio mnoge nepročitane klasične a aktuelne tekstove iz srpske dramaturgije, i učinio znanim dramskim piscima mnoge mlade ljude (Radoslav Pavlović, Dušan Spasojević...) voli i ume da upotrebi krvavu stvarnost, da bi stvorio autentičan teatar. Ovoga puta, dramski predložak je bio isuviše "tanak".