Đorđe Kadijević: Živimo u budućoj kasapnici

KADA je nesreća opšta, veća no ikad, kada dolazi do sveopšteg regresa, duhovnog, moralnog, materijalnog, političkog, finansijskog, kakvog god hoćete - logična istorijska pojava je da strada, kao najosetljiviji organizam, upravo kultura. A pre svega umetnost, kao najosetljiviji njen deo - kaže, za "Novosti", Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti, pisac, istinski erudita, svestrani intelektualac.

Autor kultnih filmova poput "Leptirice", "Svetog mesta", "Pohoda", "Praznika", ali i nezaboravnih serija kao što je monumentalna TV freska "Vuk Karadžić", nesvakidašnja je, čak kontroverzna, svakako autentična pojava na našoj kulturnoj sceni, ličnost koja se opire svrstavanju i smeštanju u ma kakve kalupe.

Autor upravo objavljene, kapitalne knjige "Više od istine, Kadijević o Kadijeviću" ("Orfelin") Dejan Ognjanović o svom "junaku" navodi da je - sav određen dihotomijama. Kadijević je, između ostalog, slavan, i u senci, svima znan i nepoznat, etablirani autor a istovremeno autsajder...

* Slažete li se sa "ocenom" da u sebi sažimate bezbrojne parove suprotnosti, čak paralelnih stvarnosti?

- Ta Ognjanovićeva konstatacija o izvesnoj dubiozi u vezi sa mojim statusom u javnom kulturnom prostoru, vrlo je pronicljiva i sasvim tačna. Baš kao što je tačan, i sasvim ispravan, i njegov zaključak da sam najveći krivac za takvu situaciju ja sam, moje potpuno odsustvo smisla za lični marketing. Tako je došlo do situacije u kojoj postoji izvesno pomanjkanje objektivnosti, potiskivanja na marginu svega što sam u svojim pokušajima da se bavim umetnošću stvorio.

* Šta mislite o društvenom trenutku i "kulturnom" momentu unutar njega?

- Našu sredinu odlikuje duboka regresija nakon svega što se desilo, propasti Jugoslavije i ratova devedesetih, opšti nazadak svega onoga što je nekada činilo društvo i državu. U takvim sredinama se događaju katastrofe kakve su se dogodile nama: propast države, proistekla iz naših sopstvenih grešaka, ludosti, podela, bratoubilačkih ratova i teritorijalnog cepkanja u stvari integralne južnoslovenske teritorije koja je autentična jedino kada je jedinstvena - a ne razbijena u paramparčad kao što je sada, iscepkana, na banana države. Smejurije od država, države-dvorišta, od kojih nijedna neće opstati jer nema nikakve perspektive. I onda se, u takvoj jednoj situaciji, priča o nekoj stabilnosti na Balkanu, maltene se verovalo da će se jednom takvom katastrofom stabilizovati situacija na Balkanu, a da ja i ne znam, odnosno nisam tad znao, da je ta situacija bila nestabilna iako sam sve to vreme preživeo na tom istom Balkanu.

* A u takvim situacijama...

- U takvim situacijama ne možete očekivati procvat kulture, umetnosti, kinematografije, ma čega. Naprotiv - kada je nesreća opšta, veća no ikad, kada dolazi do sveopšteg regresa, duhovnog, moralnog, materijalnog, političkog, finansijskog, kakvog god hoćete - predstavlja logičnu istorijsku pojavu da strada, kao najosetljiviji organizam, upravo kultura. A pre svega umetnost, kao najosetljiviji njen deo. Nije to nikakvo čudo u ovom haosu u kome sada živimo, u totalnoj neizvesnosti, u ovoj potencijalnoj budućoj kasapnici.

* Mišljenja ste da je na pomolu neki treći veliki, svetski rat, ili "samo" neka nova balkanska kasapnica?

- Neka se niko ne zavarava - ne da neće biti očuvana stabilnost, već je ovo sve samo preludijum upravo za to, za neke buduće kasapnice koje će se događati na ovom prostoru. To je moja prognoza, oprobana kako istorijskim iskustvom (iskustvom istoričara, jer ipak sam nekakav istoričar i po školskoj naobrazbi), tako sa druge strane i mojim ličnim iskustvom. Naime, dovoljno dugo živim i igrom sudbine sam doživeo dva rata, Drugi svetski rat a potom i NATO rat, to bombardovanje (koje je naspram onog rata, istina, bilo poput operete). Pa zašto ne bih doživeo i taj treći rat koji neminovno sledi, u to nema sumnje, jer nikakve suštinske istorijske napetosti nisu razrešene. Naprotiv, sve su i dalje tu, svi apsurdi i paradoksi.

A ovde se nikada ništa nije rešilo bez krvi, pa se ni ovo neće razrešiti bez krvi i to razrešenje može biti strašnije od svih dosadašnjih.

Smatram da Drugi svetski rat i nije završen, da samo ima etapu staža u "frižideru istorije", ali svi preduslovi da opet bukne su zadovoljeni.

* Zar baš nikad ne vidite mogućnost nekakvog srećnog kraja?

- Moji su filmovi mahom inspirisani doživljajima iz Drugog svetskog rata, i prikazuju upravo takvu, neveselu istorijsku perspektivu o kojoj govorim. U tim se filmovima vidi jasno da se stvari neće završiti hepiendom kao što bi to bio slučaj kada gledate filmove uvaženih kolega Veljka Bulajića i Žike Mitrovića. Naprotiv - u njima je uvek prisutan kontinuitet prokletstva koga mi nikako ne možemo da se oslobodimo.

* Mi to često nazivamo borbom za slobodu...

- Čak i onda kada dosegnemo trenutno slobodu, pa ni u trenutku kada smo dosegli ostvarenje milenijumskog sna, kao što je to bilo ujedinjenje južnoslovenskog življa na ovoj teritoriji, mi to nismo umeli da sačuvamo. E to viri iz mojih filmova, ideja o kontinuitetu prokletstva, ta paradigma sveprisutnog zla, koje ne može da se iskoreni nikakvim sredstvima - ne samo političkim, već ni prirodnim, iskonskim, naslednim... Đavo bi ga znao šta je to u nama.

Kod mene uvek postoji takvo predosećanje zla, nesreće, prokletstva, za razliku od mnogih drugih koji su, uglavnom pod uticajem određene političke preporuke ili ideje, prognozirali izvesnu perspektivu koja bi mogla biti u nekom udaljenijem ili bližem aspektu i pozitivna... Kod mene toga nema, samo beznađe.

* Da li je to uporno prikazivanje najmračnijeg u nama i oko nas dovelo do toga da vaš opus ostane skrajnut, a rad u velikoj meri neprepoznat, nedovoljno vrednovan?

- Moji filmovi su, jednom rečju - teški, i ja potpuno razumem da nema mnogo njih koji bi to želeli da gledaju, pogotovo u ovo vreme i ovde gde imamo vrlo hibridnu publiku. Bila je publika takva još i u moje vreme, ali danas i više - niko ne voli film koji opterećuje, niko ne voli sećanja na teške dane, na gorka iskustva, a pogotovo predosećanje fatalne težine prokletstva koje lebdi nad nama. Niko ne želi da gleda priče koje predosećaju buduće sukobe, buduće žrtve, buduće mrtve - one koji su danas živi, pad onog koji leti... A upravo to je poruka mojih filmova.

* Na čijoj promociji kao da niste dovoljno radili...

- Kada god bih završio neki film, nikada nisam činio ništa za sebe, zarad skupljanja nekakvih poena, niti bih na bilo koji način uživao u njegovoj distribuciji. Naprotiv, ja sam, čim snimim jedan film - samo razmišljao o tome kako da snimim naredni, odnosno nisam činio ništa. To jeste greška, a ujedno je i pomalo bezobzirno i bahato jer film je roba koja pripada i distributerima i producentima.

Postoji podebela knjiga, "Istorija jugoslovenskog filma" Petra Volka, u kojoj su o meni zapisane dve rečenice, dok o radu nekih reditelja čijih bi imena retko ko mogao da se seti postoje čitava poglavlja. Nije da mislim da zaslužujem više mesta u istoriji filma, pogotovo onoj Volkovoj, ali kao autor dvadeset filmova i četiri TV serije (dakle, ako ne zbog kvaliteta ono samo zbog kvantiteta), reklo bi se da zaslužujem više od te dve rečenice u jednoj knjizi koja se zove "Istorija jugoslovenskog filma".

* Oduvek izmičete i ideološkim svrstavanjima, promišljate stvarnost na mnogo "suštinskijem", dubljem nivou - da li je to svesna namera?

- Ne govorim sa (dnevno)političkog aspekta, ja ne projektujem sebi neku utopiju niti nekakvu ličnu budućnost, ne navijam ni za jednu opciju - govorim kao čovek slobodan, oslobođen sam svake apriorne ideološke odrednice ili stremljenja, opredeljenja. Nijedan moj film niti knjiga nisu nastali iz namere da doprinesu nekoj pozitivnoj promeni, da poboljšaju sredinu i svet - ja u mogućnost pozitivne promene ne verujem, ne mislim da ju je moguće postići nikakvim sredstvima, pogotovo ne umetničkim. Verujem u ono što bi u srednjem veku bilo nazivano Božijom rukom, a u antici - sudbinom, e u to verujem, ni u šta drugo.