Sveske Lalićeve poezije čekaju izdavača

OVE godine navršiće se četvrt veka od smrti velikog pisca Mihaila Lalića (1914-1992), a pred čitaocima se još nije našlo sve ono što je iza sebe ostavio. Nekoliko desetina pesama, kao i deo jednog proznog teksta, ostalo je u rukopisu čekajući izdavača da ih objavi.

Tri vrlo obimna rukopisa danas čuva Radomir V. Ivanović, istaknuti književni istoričar, teoretičar i kritičar, inače Lalićev dugogodišnji prijatelj, koji, za “Novosti”, kaže:

- Nekoliko meseci pred smrt, akademik Branko Popović, predsednik Testamentarne komisije za brigu o Lalićevoj književnoj zaostavštini, u kojoj smo i Dragan Lakićević i ja, predao mi je kopiju dve dragocene sveske poezije iz prve faze stvaralačke metamorfoze od 1935. do 1945. “Sveska prva” ima 181 stranu, pisana je mahom mastilom i sadrži 76 pesama, dve poeme i četiri prevedene pesme. “Svesku drugu” Lalić je ispisao mahom grafitnom olovkom, jer je rado i često menjao, prepravljao i dopunjavao tekst od početka do kraja stvaralaštva. U njoj su 101 pesma i dve poeme. U nekim od pesama prisutni su uticaji i podsticaji iz dela Krleže, Andrića, Dedinca i Cesarića, koji su, pored Crnjanskog, Lalićeve primarne pesničke simpatije. Od stranih pisaca mogu se prepoznati uticaji Ljermontova, Lorke i Pasternaka.

Za moderno zasnovanu poetološku analizu poseban izazov predstavljaju poeme, ističe sagovornik, i objašnjava:

- To su ratna poema “Oči”, himnička poema “Crna Gora” i “Pod ranama”, u kojima dominira lirska naracija, dok epska naracija prevladava u protestnoj poemi “Zapisi iz Glavnjače”, ratnoj poemi “Pjesma 1942” i najuspelijoj među njima “Vojničkoj pjesmi”, koje ukupno sadrže 1.441 stih. Valja napomenuti da je Lalić neke od pesama iz dveju rukopisnih zbirki štampao u poetskom prvencu “Staze slobode” (1948), a pojavile su se i u izboru “Pjesme” (2000), koju je priredio Krsto Pižurica. Međutim, više od dve trećine rukopisa čeka da bude objavljeno.

Ivanović je godinama bio prvi čitač dela Mihaila Lalića, koji je prema njemu imao veliko poverenje, pokazujući skromnost i toleranciju.

- Evo samo jednog primera. Gotovo bez dilema prihvatio je moju sugestiju da iz treće knjige meditativno-memoarsko-fragmentarne proze “Prutom po vodi” izostavi čak 86 stranica jednako vrednog teksta. Četvrt veka kasnije mislim da bi ih trebalo vratiti prvobitnoj verziji, čiji je naziv bio “Ispravljači krivih Drina”. Lalić je lako uspostavljao vezu sa prvim čitačem, o čemu svedoče i dve posvete. Na prvoj praznoj stranici knjige “Prelazni period” napisao je: “Radomiru V. Ivanoviću, piscu knjiga o knjigama, evo knjiga koja ne mora da se čita od početka prema kraju: može i drukčije, može i obratno. Njen se pisac odmarao od linearnog pripovjedanja, a čitalac i kritičar nek se snalaze kako im je volja.”

Uz rukopis “Prutom po vodi”, književni velikan je Ivanoviću poslao kratko i veoma instruktivno pismo u kome se iskreno ispoveda: “Radomire, čuvaj me od: 1. beznačajnog, 2. privatnog, 3. uvrede lične. A šta će sve ostati ako me od svega toga sačuvaš? Bojim se - ništa.”

- Na kraju višedecenijskog bavljenja Lalićevim delom, još od 1961, mogu bez ikakve dileme da zaključim kako se radi o piscu krajnje predanom “tom prokletom zanatu spisateljskom”, kako je govorio Erih Koš. Piscu koji je duboko verovao da nema savršenog dela i da ga treba neprekidno usavršavati. Četvrt veka od njegove smrti, prilika je da konačno započnemo sa izdavanjem njegovih celokupnih dela u 25 tomova. Na taj način bi smo se odužili jednom autentičnom stvaraocu u nacionalnim i nadnacionalnim okvirima posmatrano. Setimo se šta je pisao Crnjanski: “Nema veće daljine od zaborava” - zaključuje Radomir V. Ivanović.

DVE STROFE

Zahvaljujući Ivanovićevoj ljubaznosti, objavljujemo dve strofe iz “Sveske prve”:

Trava je žuta pokraj puta

kud naša satnija luta,

voda je mutna ispod puta

i biće još mutnija.

Satnija od krvi, od mesa,

od ljudi, od ljudskog mesa,

u magli gustoj, ludoj ludih dana

od neba pa do urnebesa

u grčevima smrtnih rana.