Nikita Milivojević: Svet liči na kinesku robnu kuću

POZORIŠNA publika Nacionalnog teatra u Solunu večeras će premijerno gledati Brehtovu "Majku Hrabrost", u rediteljskom čitanju našeg Nikite Milivojevića. Ovo je njegova treća predstava na istoj sceni (posle "Bekstva" Bulgakova i "Platonova" Čehova), čiji su naslov sugerisali grčki domaćini.

Sam reditelj u početku je bio iznenađen zašto žele baš ovaj komad, a onda je shvatio da to nije samo priča o besmislenosti rata već o Grčkoj u ovom trenutku. Jer, čitava zemlja u ovom je trenutku Majka Hrabrost! Milivojević podseća da je jedna od najvažnijih tema komada pohlepa:

- Majka Hrabrost zbog nje gubi svoju decu. I mi zbog nekih sitnih, sebičnih interesa gubimo mnogo vrednije stvari. Zato što uvek mislimo da ćemo na kraju, ipak, biti na dobitku. Da ćemo prevariti onog drugog i profitirati. To je priča o Grcima, ali i o nama - u najavi ističe poznati reditelj. - Mali smo narodi sa sličnom istorijom, bar u poslednjih nekoliko stotina godina. Ne planiramo ništa na duge staze, između ostalog i zbog toga što smo uvek bili u rukama većih i moćnijih koji su umesto nas odlučivali. Majka Hrabrost, takođe, kratkoročno razmišlja. Komad smo radili kao antičku tragediju, svedeno i jednostavno.

* Uz priču o pohlepi, da li je opet došlo vreme za antiratne pisce i komade?

- Znajući koliko je do sada vremena ova planeta ratovala a koliko bila u miru, mislim da uopšte nije teško utvrditi da se na temu rata od vremena Sofoklove "Antigone" do danas ništa bitnije nije promenilo. A ni u budućnosti gotovo je sigurno da neće. Antiratni pisci i komadi mogu samo prividno, za trenutak, da ne budu "aktuelni"... ili kako to Breht ironično kaže u svom komadu: "I ratu može da se desi da se malo umori, i rat ima svoje trenutke mira". Kada govorimo o temi pohlepe, mislim da postoje različiti "nivoi" pohlepe ... S jedne strane svet mi sve više liči na nekakvu ogromnu kinesku robnu kuću, a sa druge strane istovremeno dešava se najbeskrupuloznija pljačka u kojoj kao i uvek bogati pljačkaju siromašne. U svakom slučaju, gde god da pogledate vidite da je u pitanju nekakva "trgovina", i u njoj svako gleda svoje interese i kako da prevari drugu stranu.

* U sve tri solunske predstave igra Lidija Fotopulu, jedna od najvećih grčkih glumica?

- Da bi postali "prijatelji", glumac i reditelj, pre svega, moraju da imaju dosta zajedničkih predstava iza sebe. I što je možda još važnije, uspešnih. Slučaj je nekako hteo da Lidija i ja postanemo takvi saradnici. Ono što mislim da je važno istaći, generalno, u saradnji sa grčkim glumcima je vrlo zavidna disciplina. Mislim da imaju mnogo bolje organizovan pozorišni sistem od nas, što svima daje određene neophodne uslove i sigurnost u radu. Takođe, ne ostavlja gotovo nikakav prostor za razna "improvizovanja".

* Šekspirovu "Buru" trebalo je da radite ovog leta, premijerno u Čortanovcima. Zbog nedostatka novca odustalo se od premijere?

- Svi naši planovi su nekakvo "žongliranje" u kojem je uvek više stvari u vazduhu nego što imate ruku, i nikad ne znate šta će na kraju biti. Ta nesigurnost svakog dogovora, nažalost, samo je još jedna u nizu nenormalnih stvari koje smo prihvatili kao normalne. Što se tiče "Bure", najverovatnije ću je raditi u Malom pozorištu "Duško Radović" kao "dečju" predstavu.

EMIGRANTSKA PRIČA

* ZA zimu pripremate predstavu u Njujorku, po tekstu Milana Dragićevića o selidbama i migrantima. Komad je delom i autobiografski?

- Ponekad mi se čini da Milanov i moj susret može, takođe, biti deo predstave koju spremamo ... Sve je veoma neobično s obzirom na to da se donedavno nismo uopšte poznavali, da potičemo iz istog (kninskog) kraja, da se bavimo istim poslom i, mada živimo na dva različita kraja planete - u sudbini i njegove i moje porodice postoji nešto slično "emigrantsko". Naravno, na različite načine... Uglavnom, tekst je gotov i odmah posle premijere u Solunu putujem za SAD da počnemo rad na predstavi.